Sva ta čokolada
Nekoliko meseci unazad, svakodnevno, i pretežno u večernjim satima, jedem između 150 i 200 grama čokolade. Reklo bi se da tu treba nešto da me zabrine.
Ali ako vam kažem da je jedino što me zabrinjava ostajanje bez one sa celim lešnicima (Čuj, zabrinjava! Po pi zdi m kad nema više!), možda ćete pomisliti da nešto ne štima.
Biće da se tu nešto “zaglavilo”.
Ja sada znam i šta se zaglavilo.
*SPOILER ALERT:
Zaglavile se emocije.
Dogodio se BURNOUT.
Ogromna puna čaša
Kao što rekoh, tih par meseci unazad muči me jedno intenzivno osećanje.
Ne znam da imenujem to osećanje jer ga nikada ranije nisam imala.
Probam sa raznim pojmovima: Nezadovoljstvo? Umor? Depresija? Nervoza? Kratak fitilj? Zamor materijala? Bezvoljnost?
Analiziram ih jedan po jedan. Dođem do zaključka da ima svega od navedenog u određenoj meri, ali ništa prevashodno. Nego onako: nije da nema toga, ali nije to.
Naravno, uzimala sam u obzir psihoterapiju (na koju sam išla pre 5-6 godina i to je jedna od najboljih stvari koje sam za sebe ikada učinila), ali nije mi ni to delovalo kao rešenje. Ne bih umela ni tamo da artikulišem šta me muči, a kako ću bez toga, mislila sam.
Dalje, izraziti sam optimista i samo s optimizmom se osećam komforno (plus iskreno mislim da sam zaista srećna i blagoslovena osoba).
Ali ipak, sve češće, na prosto pitanje “Kako si?”, moj odgovor je nekad izgovoren, a nekad prećutan, ali gotovo uvek “Nekako nisam dobro. Sve je dobro, ali ja nisam dobro.”
Pokušavala sam da snagom uma odagnam teskobu koju osećam. Uveče bih, kad deca zaspe (u tih 15 minuta do početka bebinih buđenja, pa aj jovo nanovo), uz puna usta čokolade prizivala vedrinu i veselost. Podsećala bih sebe kako sam ja srećna osoba, kako jeste sve dobro, kako će moji loši dani sami od sebe proći. (A tu su nastupale misli – Čekaj, pa ja ne želim da moji “loši dani” samo prođu, želim da mi svi dani budu uglavnom dobri, a ja smirena i prisebna)
Pa ipak, svaki novi dan je donosio novi haos (naročito u mojoj glavi).
Plastično bih mogla da pokušam da opišem ovako:
Imam jednu čašu standardne širine a visoku 100 centimetara. Svakog jutra kad se probudim, budući da je noć iziskivala u proseku 2-3 buđenja, ona je već puna 90 cm. U danima kada nijedno dete nema temperaturu, i stvari se koliko-toliko odvijaju svojim tokom (u vidu kontrolisanog haosa), ona mi se do večeri napuni do 98-99 cm. I ne prelije se. Ali takvi su dani u kući sa malom vrtićkom decom veoma retki. Mnogo češće je prelivanje ove moje čaše već oko 11:00 prepodne. Kad se čaša prelije, odlije se još koji centimetar, pa nekako izguramo do večeri bez novog prelivanja. Ali avaj, nikako se ne odliva ispod onih 90 centimetara! Kao da se tu nešto zaglavilo.
E ta do vrha puna čaša, to su sva moja osećanja i sve moje misli:
– i to što sam nedoterana i uvek isflekana nekom dečijom hranom;
– što mi nedostaju drugarice, pozorište, planinarenje;
– što instagram prikazuje kako druge žene koje su takođe majke male dece mogu to sve da izvedu, a ja ne mogu (instagrami lažu, svi znamo, ali opet, pogledaj sve te srećne slatke ženice majkice);
– što mora da sam ja nesposobna;
– što sam postala gorka i džangrizava kakva nikad nisam bila;
– što se brecam na decu, muža, roditelje;
– što sam svesna da sam svojoj maloj deci sada potrebna, i što mi zapravo i ne smeta da zadovoljavam njihove potrebe, ali bih volela da sve to radim nekako… radije.
Teška strana reč
A onda sam negde usput čula tešku stranu reč BURNOUT.
Silina kojom se ona zalepila za mene je neopisiva. Kao čičak. Ali čičak namazan super lepkom. Pa preko njega hanzaplast.
SINDROM IZGARANJA.
Kako je to u većini slučajeva danas, pojam BURNOUT bio je u kontekstu poslovnog izgaranja. Nisam znala šta tačno podrazumeva i kakve to veze ima sa mnom, ali osećaj da ja baš to imam, bio je tu.
Počela sam da istražujem o tome.
Ispostavilo se da je roditeljsko izgaranje još masovnije od ove pošasti u savremenom poslovnom svetu.
*Podatak koji ću samo ostaviti ovde:
Postoji naučno utemeljen zaključak da je briga o malom detetu teža od 98% svih zanimanja na svetu.
I, kako to obično biva, ovaj me se sindrom nije ticao dok me nije pogodio svom svojom silinom.
A on, inače, uopšte nije nov. Prepoznat je još pre oko 50 godina.
Ono što je novo je njegov rapidan rast. Pogađa nemilice i ne bira žrtve.
Iz mnogo članaka i knjiga koje sam obradila baveći se „svojim“ sindromom, saznala sam o njemu (i sebi) toliko toga.
Faktori stresa i stres
Kao prvo, ljudi uglavnom ne razlikuju stres i faktore stresa.
FAKTORI STRESA dolaze spolja: posao, porodica, novac, društvene norme… ili iznutra: samokritika, identitet, sećanja i tako dalje.
Bilo koji od ovih faktora naše telo percipira kao pretnju. Procesi u telu današnjeg čoveka ne razlikuju se mnogo od onih koje je imao pračovek. Za njega je faktor stresa bio nosorog koji juri ka njemu. Mi imamo svoje nosroge, lavove, tigrove.
Slikovitosti radi, opisaću taj ciklus na svom primeru. U mojoj priči, nosorog je povišena temperatura kod mog deteta vrtićkog uzrasta.
Faktor stresa: povišena temperatura => pretnja => nosorog
Imajući u vidu da nosorog trči ka meni, u meni se događa STRES, neurološka i fiziološka promena, evolutivan odgovor na pretnju, čija je funkcija da me zaštiti.
Kada moja ruka/toplomer oseti temperaturu, dakle moje telo oseti pretnju, odnosno uoči nosoroga koji me progoni, moj mozak podiže stanje najviše moguće pripravnosti.
On aktivira odgovor na stres pokrećući čitavu lavinu hormonskih i neuroloških aktivnosti kako bih ja svoje mladunče spasla nosoroga. Ja sam toga nesvesna, ali nadire adrenalid, kortizol, gluko-kortikoidi, srce brže pumpa krv, dišem ubrzano, čula su mi pojačana; a istovremeno: usporava se varenje, imuni odgovor i sve ostalo što je u tom trenutku „manje važno“.
Kako temperatura dođe, tako i prođe, nosorogu sam pobegla, pretnja je nestala, ali šta je sa svim aktivnostima koje su se u mom telu pokrenule/zaustavile?
Da li one znaju da je opasnost prošla?
Ne.
Najfrapantnije moje otkriće je da SNAGOM UMA NE MOŽEMO ODAGNATI STRES.
Iako je naš mozak video da je nosorog negde dalje nastavio pohod, naše telo ostaje u stanju pripravnosti.
Probava, imunitet, srce, mišići, hormoni, reproduktivni organi… sve je to pod ekstremnim stresom. Ako našem telu ne dokažemo da je opasnost prošla, ostaće hronično zaglavljeno u stanju čija je funkcija bila da nas zaštiti privremeno. I umesto da nas zaštiti, zaglavljeni stres će početi da nas ubija.
DA PONOVIMO, jer je važno: ne možemo reći srcu da kuca, crevima da vare, hormonima da smanje lučenje, NI STRESU DA NAPUSTI NAŠE TELO.
Šta nam se to događa?
Istražujući ovu temu, došla sam do grupe signala koje nam naša tela šalju kada pokušavaju da nam poruče da je BURNOUT započeo svoj pir, odnosno da nas sindrom izgaranja obuzima.
1) Stalno ponavljamo neku istu, besmislenu radnju – npr. odjednom mucamo, ili stalno govorimo isto, ili stalno pitamo isto, ili stalno čačkamo neki deo tela, ili stalno proveravamo stvari
2) Skrivanje od sopstvenog života – kada npr. celo veče ili ceo vikend provedemo sklupčane u krevetu. Ali ne odmarajući se od velikog, uspešno završenog projekta i čašćavajući se bindžovanjem omiljene serije, nego bukvalno bežeći od onoga što čini naš život. Nažalost, taj „odmor“ nas neće osloboditi stresa iz tela, jer takvo ponašanje nije signal našem telu da je opasnost prošla. Naprotiv. Svi procesi u našim telima su u stanju borbene gotovosti. A ukoliko nemaju stvarnog neprijatelja, okreću se protiv nas, i nagrizaju naše telo.
3) Osećaj da je naše telo u kvaru – signal koji sam takođe imala ja. Stalno bolesna, sa kašljem koji ne prestaje mesecima, samo prelazi iz jedne faze u drugu. Sada znam da je to iz razloga što je moj imuni sistem stalno na „stand by“-u, s obzirom na to da on ne spada u prioritetne funkcije tela u kriznim situacijama – kada nas jure razni nosorozi. (Svake nedelje po najmanje jedan nosorog iz vrtića trči ka meni) Drugi primeri mogu biti sindrom nervoznih creva, poremećaji hormona, srčane tegobe, razna neobična kožna oboljenja, migrene (spisak nažalost možete dopunjavati i sami).
Zbog čega sagorevamo?
1) Hronični faktor stresa pokreće hronični stres
U mom slučaju, to su stalne, beskrajne dečije prehlade koje izgleda nikada neće prestati da budu nosorog koji me juri.
U slučaju žene koja se bavi finansijama, to su zahtevni izveštaji. Možda ona ima utisak da je juri lav.
U slučaju samohrane majke, to je konstantna briga o egzistenciji…
Ne treba vam više nabrajanja; dok čitate već se u daljini pomaljaju vaši nosorozi, tigrovi, krokodili.
2) Društvena prihvatljivost
Trendovi blagostanja koje diktira moderan svet, gde postoji instant rešenje za baš svaki problem, ne idu na ruku zapravo sve stresnijim životima koje vodimo. U današnje vreme je, naime, nepristojno i odlika slabosti ukoliko osećate stres. To naprosto „nije lepo“. S tim se naročito suočavam otkad sam roditelj.
Tačno je da danas imamo zaista puno „gedžeta“ koji olakšavaju roditeljstvo: medicinske službe koje rade 24 sata, sajtove za bejbisiterke, savetnice za dojenje, za propuzavanje beba i td. Ali zanemarujemo da nemamo, kao nekada, dostupnu celu familiju da pomaže oko dece, niti radno vreme od 7 do 2 pa onda slobodna poslepodneva, nemamo bezbedne parkove ispred zgrade u kojima se deca igraju dok ih majka s prozora ne pozove na večeru. Ubrzan i preaktivan život koji nameće današnjica nije evolutivno usklađen ni sa nama, ni sa našom decom koju je samo usisao i učinio ih nervoznom, nestrpljivom, napetom i bez pažnje.
Kako oterati stres iz tela?
Telo će poverovati da je opasnost prošla onda kada oseti da je u prijateljskom okruženju, da nas grli bliska osoba, da se od srca smejemo, da dišemo polako. A najviše će nam verovati prilikom bavljena bilo kojim sportom. Tada će znati da smo živi i da radimo nešto za sebe.
1. Fizička aktivnost. Prva i najefikasnija metoda.
Ja zaista nisam sportski tip, ne volim da vežbam, samo gledam kada će se završiti trening da zbrišem kući na kauč ili u kafić na kafu. Ali moram da kažem da otkad sam svakodnevno u čvrsto stegnutim čeljustima BURNOUT-a, svedočim blagodetima sporta. Dođem na trening pod ogromnim stresom, pod utiskom svega što mi pritiska ramena, moje misli su i dalje na stresnoj svakodnevici a moja napetost je opipljiva. Ali posle nekih 15-20 minuta vežbanja osetim kako stres izbija iz svake moje pore i prosto napušta moje telo. Neverovatno ali istinito. (BILO KOJI sport, uključujući i dugu šetnju daće rezultat. Odaberite po svom senzibilitetu, samo krenite.)
2. Smeh. Moja omiljena metoda.
Najefikasnija je kada je u društvu bliske osobe sa kojom delite zajedničke vesele uspomene.
3. Prijateljsko ćaskanje.
Ponedeljak je ujutru. Posao, škola, vrtić. Svi smo kao po pravilu nervozni tog dana, ništa ne ide od ruke, deca su pojačano razdražljiva, a gužva na svakom koraku najveća ikada.
Ali ima jedna vežba koja, istina, nije laka, ali je zaista efikasna.
Probajte sledeće:
U hodniku zgrade, dok deca galame i bude komšiluk, a vi ih bezuspešno usmeravate ka vratima, tako, usred tog haosa, ukoliko je sretnete, recite komšinici da joj je lepa frizura. Znam da vam zaista nije do toga, ali naterajte se, isplatiće vam se!
Ako vam se kafa za poneti prosula po novom mantilu i šizite zbog toga, prolazniku recite: „Barem je predivan dan!“
Kao prvo, nesumnjivo ćete nekome ulepšati dan, a kao drugo, ne sledite utabanu stazu stresnih događaja, nego je makar prekinete.
Kao što na treningu vežbamo mišiće da podnesu teret svakodnevice, potrebno je i naš mozak da uveravamo da je život ipak lep, a svet bezbedno mesto.
4. Zagrljaj.
Čvrst, a nežan zagrljaj bliske osobe. Partnera, roditelja, deteta, prijatelja.
Odlična vest je da se isti efekat snižavanja pritiska i smanjenja stresa postiže i maženjem kućnog ljubimca!
5. Plakanje.
Druga moja omiljena metoda. Ja sam osoba koja celog života puno (i rado?) plače (možda je to zato što sam rak u horoskopu) i nije se dogodilo da nakon plakanja ostanem bez olakšanja. Ono što me je zabrinulo je što mi je BURNOUT u velikoj meri umanjio senzitivnost i veoma retko plačem u poslednje vreme. Radim na vraćanju svoje dobre stare plačljivosti i svima je preporučujem.
6. Kreativno izražavanje.
Bilo koje – pisanje, slikanje, muzika, šivenje, pevanje…
Reći ću samo da je ovaj blogić moja metoda za oslobađanje stresa pisanjem. I da radi.
7. Disanje.
Naučnici tvrde da usporeno, mirno disanje oslobađa telo stresa, i ja im verujem, ali se sama u to nisam uverila.
Nervčik kakav jesam nema strpljenja da:
5 sekundi sasvim lagano udiše,
5 sekundi zadrži dah,
10 sekundi lagano izdiše
I tako ponovi vežbu 3 puta.
Predlažem da zastanete sa čitanjem i odmah isprobate ovo!
Oduzme ukupno manje od minut i po, a možda nekome stvarno pomogne.
Možda se pitate koliko često treba primenjivati metode oslobađanja tela od stresa. Odgovor je – onoliko često koliko i dolazite u dodir sa faktorima stresa. Ukoliko svakog dana imamo poneku stresnu situaciju, neophodno je da svakog dana primenimo neku tehniku oslobađanja.
Meni je trebalo dugo da ovo implementiram.
Možda čak i nisam uspela sasvim.
Teško dopire do mozga da je ovo za naše zdravlje prioritet. Ali što češće praktikujemo, češće ćemo i uviđati blagotvorno dejstvo. Umesto „oh, još jedna obaveza na mom spisku“, postaće pola sata „me time-a“, nešto naše čemu se radujemo i nakon čega se osećamo mnogo, mnogo bolje.
Šta se to zaglavilo?
A sada se vraćam se na početak, na sve one količine čokolade koje sam jela. I to bez imalo griže savesti. Fizički sam trpala u usta čitave redove, a psihički bila totalno distancirana. Znala sam da se OVA OSOBA emocionalno prejeda i u potpunosti bila ravnodušna prema tome.
Još davno su ustanovljene 3 suštinske odlike sindroma BURNOUT:
1) Emocionalna iscrpljenost – koja predstavlja umor koji potiče od previše brige koja traje predugo. Čitajte polako: Umor… koji potiče od previše brige… koja traje predugo.
2) Depersonalizacija – istrošene zalihe empatije, brižnosti i saosećanja za druge.
3) Oslabljen osećaj ličnog postignuća – nepobediv osećaj uzaludnosti: osećaj da ništa što radite nije važno.
Na stranu što sam ja osetila sve tri, kažu da je najvažnija prva.
Iscrpljivanje emocija. To je ono što se dogodilo meni. Otud besmisleno trpanje čokolade.
Za mene najslikovitije i najrazumljivije objašnjenje je sledeće: emocije su tuneli.
Neophodno je da, nakon što u tunel uđemo, iz njega i izađemo. Da bismo utekli BURNOUT-u. Izgaranje se dogodi kada se u tunelu emocija zaglavimo.
Ustanovili smo: snagom uma, intelektom, mentalnom snagom, NE MOŽEMO osloboditi telo stresa. Procesi koji su se dogodili kao odgovor na faktor stresa NE MOGU se kontrolisati umom. Moraju izaći iz tela nekom od metoda za oslobađanje od stresa.
Budući da ovo nisam znala, nego sam verovala da će moje saznanje o tome da je opasnost prošla biti dovoljna za oslobađanje od stresa, naravno, nisam ništa namerno praktikovala. Naravno da sam se spontano grlila i smejala sa bliskim ljudima, ali u moru obaveza i haotičnog života mame male dece, nemam ni jasan uvid koliko se to često dešavalo. Svakako nedovoljno.
Za to vreme, moje su se emocije gomilale u tunelu i što ih je više bilo, teže su kroz njega prolazile, i izlazile.
Da izvedemo zaključak:
Nosorozi, lavovi, tigrovi jurišaju na nas iz dana u dan. Ako to već rade hiljadama godina, nemojmo se zavaravati da će sada prestati. Ali im isto tako i uspešno izmičemo. Dakle, potrebno je da to osvestimo, shvatimo ciklus i posledice stresa, i svakog dana, kao nužnu stvar, odvojimo malo vremena za primenu neke od metoda koja će naše telo uveriti da je, ipak– sve dobro i bićemo dobro.
Komentari (0)