Kada su svoju decu prvi put ostavili na vratima vrtića, imali su mnogo strahova i pitanja. Četiri godine kasnije, roditelji grupe „Klinci iz kraja” iz Novog Sada odlučili su da javno kažu jedno veliko hvala ženama koje su njihovoj deci obeležile detinjstvo. U vremenu kada nas svakodnevno zatrpavaju svakakve vesti, ovo je jedna od onih priča koje nas podsete koliko ljubav, pažnja i dobrota zaista ostavljaju trag.
Pogledajte pismo roditelja grupe “Klinci iz kraja” njihovim vaspitačicama.
“Kada su nam se, pre četiri godine, otvorila vrata vrtićkog dela obdaništa “Različak” u Novom Sadu, nismo znali šta nas tu može sačekati.
Deca su nam imala samo tri godine, a mi roditelji, onu dobro poznatu strepnju, milion pitanja i setni pogled za njima, dok ih predajemo vaspitačicama. Međutim, ono što smo zatekli nije bila samo institucija, niti hladni hodnici i stroga pravila, zatekli smo dom.
Tamo su ih dočekale vaspitačice – Mirela i Ana. Od prvog dana, one nisu bile samo vaspitačice; one su nam bile oaza mira i srećnog detinjstva.
Deca su ih, u svom nevinom pokušaju da objasne svet, nazvala „Kratka i Dugačka“, prema dužini njihove kose. One su tu šalu prihvatile oberučke, postala je naš znak raspoznavanja, što je bio najlepši dokaz da svet posmatraju kroz dečju prizmu – spuštajući se na njihov nivo i pružajući im bezrezervnu ljubav i podršku.
Kroz svaki projekat, one su unosile deo sebe. Nepogrešivo su osećale šta od koga mogu da očekuju, kako da rasplamsaju njihovu maštu i kako da od obične vrtićke sobice naprave svet mašte i čarolije.
Posebno poglavlje ispisano je na izletima i ekskurzijama. Izgradile su sa nama roditeljima, neuništiv most poverenja. Kroz njihove opise anegdota i doživljaja naše dece, osećali smo se, kao da smo i mi sa njima na tom putovanju. Tamo nisu bile samo vodiči, čuvari ili autoriteti, nego i najvažnija „komisija“ za ocenu najukusnije paste za zube ili najluđeg friza za žurku. Bodrile su dečake da budu džentlmeni i ponesu drugaricama ruksake, pune grisina, koje su delile svakog dana na ravne časti. Učile ih kako se osvajaju vrhovi planina i šta znači pravo drugarstvo. Bile su tu za svako dete, koje nije imalo miran san, menjale roditelje, grlile i pravile osećaj pripadnosti i sigurnosti.
Nama roditeljima, u ovom brzom vremenu, kada često nemamo onoliko sati za decu koliko bismo želeli, mir koji su nam pružile, bio je neprocenjiv. Pratili smo ih u vrtić, kao i na putovanja, bez trunke brige, znajući da se osećaju kao kod kuće, gde god da se nalaze sa njima, Mirelom i Anom.
Uvek su znale da kroz šalu ukažu na svaku fazu u odrastanju, pomažući nam da rešimo svaki izazov. Da, izazov, za njih to nije bio problem, lišavale su nas tog termina, želeći da nam ne narušavaju naš mir i da nam ne ulivaju nove strahove.
Došao je i upis u prvi razred, gde su njihovi “Klinci iz kraja”, zablistali punim sjajem, koje su one u saradnji sa nama roditeljima, čuvale i glancale! Mi, roditelji, bili smo ponosni na našu decu, a udela u svemu tome imao je neizostavno i njihov rad!
Zato želimo da vam kažemo jedno veliko i javno HVALA. Možda na hodnicima, dok se vraćamo umorni od posla po decu, nismo vam dovoljno puta to rekli. A želeli smo. Osećali smo da je trebalo. Vaša lica, prizori naše dece, koji smo zaticali tu svakog dana, zaslužuju to hvala, zaslužuju sećanje. Deo ste našeg života, same ste deo sebe utkale u nas i u našu decu. I to, nesebično ste nam dale baš najbolji deo! Znamo da nije bilo lako! Videlo se i osećalo da vama ovo nije bio samo posao – vi ste sa nama živele život.
Hvala vam za ove četiri divne godine, za srećno detinjstvo naših mališana i za dobre ljude koje ste nam pomogli da od njih stvorimo. Vaši “Klinci iz kraja”, sada idu dalje u različite i neke nove krajeve, ali jedan taj “kraj” biće u sećanju samo njihov, rado će se uvek tu svraćati, da vas pozdrave, da vas zagrle, da podele sa vama neku novu tajnu. Hvala što ste im poklonile svoju ljubav, trebaće im. Kada im u životu možda ponestane vere u isto, vašu će imati u sećanju i u srcu na zalihama zauvek! Mi se sa vama ne rastajemo, možda samo nećemo više moći, svaki dan u isto vreme do vas stići, ali naučile ste nas, da nije samo oko nas svet, nego je i u nama, a vi ćete zauvek biti deo njega!
Roditelji grupe “Klinci iz kraja”, suznim očima i drhtavim glasom, kažu vam ono poslednje – HVALA!”
Komentari (0)