Zverčica je od juče pismena!

Znate one razne crtice i spirale, u moje vreme smo to „pisali” do besvesti, čini mi se mesecima, i u školi i za domaći, a oni sada skoro pa ništa. Tri reda crtica, tri reda spirala – i to je sve. Naravno da sam je smarala kod kuće, dve sveske za vežbu smo potrošili, a olovaka bar jedno pet.

I još nešto – mnogo lakše joj je išlo pisanje nego čitanje. Možda jer smo to više vežbale kod kuće. Mada, i čitale smo ali jako puno vremena joj je trebalo da počne da čita u slogovima. Rečeno je da se ne čita slovo po slovo, već odmah u slogove, Bukvar je sav išaran mašnicama koje pokazuju kako da podeli reč.
 

U pola učenja slova su imali i diktat, nije se proslavila uopšte. Drugi diktat je bio malo bolji, ali i dalje guta slova. Ne znam zašto je moralo na tu brzinu da se završi sa štampanim slovima kad su svi ostali predmeti  ”trpeli” . Iz matematike su stigli do broja pet, a svet oko nas – ne znam ni da li je uzela u ruke.

Negde početkom oktobra dobijem ja poruku da Zverčica dođe na dopunsku. Naravno da sam se posvađala sa njom, pale su i „teške” reči i suze i svašta je bilo, jedva nas je matori izmirio. Ode ona na dopunsku, a meni kamen u želucu. Šta će biti kad je stigne pubertet, kad već sad mora sa njom da se radi dodatno?

Ništa, spakujem se i odem na prijem roditelja. Učiteljica kaže kako je ona vredna,  malo priča na časovima, ali i to se smanjuje i – ni reči o dopunskoj. Pitam ja na kraju zašto moje dete ide na dopunsku, a učiteljica kaže da će svi iz razreda ići, jer ne stigne na času da radi sa svima, pa da nadoknadi i pogura ih. Stvarno je sjajna, svoje slobodno vreme je potrošila na moje dete.
 

Ostaje nam da i dalje vežbamo jer su joj slova nejednaka i to od linije do linije joj baš ne ide. Eh, da, i taj diktat. Uf.
 

Ali vežba čini majstora.