Karmen voli svog desetogodišnjeg sina, ali kaže da nikada ne bi postala majka kada bi mogla da vrati vreme unazad. Piše BBC da joj je majčinstvo, kako sama tvrdi, oduzelo zdravlje, vreme, novac, snagu i telo.
„Cena je prevelika, a ceh ostaje zauvek”, dodaje ona.
Ova učiteljica u četrdesetim godinama deo je skrivene zajednice žena koje se kaju što su postale majke. O ovom kajanju se retko govori naglas. Žene koje su kontaktirale redakciju BBC-ja želele su da govore o svojim osećanjima isključivo pod uslovom anonimnosti, iz straha od oštre osude i zato što njihove porodice za to ne znaju.
Karmen je pre nekoliko godina stidljivo pretočila svoje kajanje u reči na jednom opštem roditeljskom forumu i kaže da su, iako su neki ljudi pokazali empatiju, drugi reagovali kao da je ona „čudovište”.
Ekstremni pritisak i žrtva koje majčinstvo može da nosi stavljeni su u centar pažnje u filmu If I Had Legs I’d Kick You (Da imam noge, šutnula bih te), koji je sutra uveče nominovan za Oskara. Glumica Rouz Birn donosi instinktivan prikaz iscrpljene majke koja se oseća usamljeno u borbi da zadovolji potrebe svoje ćerke i održi konstrukciju porodičnog života.
Karmen može da se poistoveti sa temama iz filma. „Majčinstvo je beskrajan posao koji radite čak i kada to ne želite, jer od vas zavisi jedna mala osoba”, kaže ona. „Osećam se kao u zamci iz koje ne mogu da pobegnem.”
Ona je nepokolebljivo iskrena o tome koliko joj je uloga majke „poražavajuća”. Ipak, u njenom glasu oseti se osetna vedrina kada je pitaju za njenog sina, Tea, čije je ime za potrebe teksta promenjeno.
„Teo nema nikakve veze sa mojim kajanjem, on je fantastičan, divan dečak i volim ga neizmerno”, kaže Karmen. „Dala bih život za njega, bez sumnje. Dobar je, opušten i odličan đak.”
Psihoterapeutkinja Ana Matur kaže: „Često, kada se žene osećaju dovoljno sigurno da govore o kajanju zbog majčinstva, ono što ispliva nije nedostatak ljubavi, već osećaj izolacije, iscrpljenosti ili izgubljenog identiteta.”
Za Karmen, koja sebe opisuje kao perfekcionistu, odgovornost da odgaja „dobrog građanina, dobru i srećnu osobu” predstavlja težak teret na njenim plećima. Obećala je sebi da se Teo nikada neće osećati onako kako se ona osećala tokom odrastanja. Potekla je iz siromašnog i nefunkcionalnog okruženja, „gde je nasilje bilo primarni jezik” i gde se nikada nije osećala voljenom.
U početku, biti majka bila je „radost”, kaže ona. Teo je dobro spavao i uživala je u danima provedenim uz bebu tokom porodiljskog odsustva. Ali stvari su se promenile kada je njen sin počeo da pokazuje ozbiljna kašnjenja u razvoju i „svaki običan trenutak pretvorio se u nadzor i brigu”.
„Osećala sam toliku krivicu i brinula se da će njegov život postati borba”, priseća se ona.
Na kraju, Teu nisu dijagnostikovana stanja kojih se Karmen plašila i sada se dobro razvija, ali ona napominje da su stres i stalna briga doveli do toga da oboli od autoimune bolesti.
Povezivanje majčinskog kajanja sa bezosećajnim i zanemarujućim roditeljstvom je nepromišljena pretpostavka, smatra izraelska sociološkinja Orna Donat, autorka knjige Kajanje zbog majčinstva: Studija. Ona je intervjuisala 23 majke, od kojih je svaka istakla razliku između svog osećaja kajanja zbog majčinstva i onoga što osećaju prema svojoj deci. Nekoliko njih se osećalo prevarenim jer realnost nije odgovarala idealizovanoj verziji koju im je društvo prodalo.
„Kajem se što sam rodila decu i postala majka, ali volim decu koju imam… Ne bih volela da oni nisu tu, samo ne želim da budem majka”, kaže jedna učesnica u studiji, majka dvoje tinejdžera.
Ono malo postojećih podataka sugeriše da to nije tako retko osećanje. Studija iz 2023. godine sprovedena u Poljskoj procenjuje da se 5–14% roditelja kaje zbog odluke da imaju decu i da bi izabrali život bez dece kada bi mogli da vrate vreme.
Roditelji možda ne govore otvoreno o tome, ali pronalaze zajednicu na internetu. Karmen je shvatila da nije sama kada se pridružila Fejsbuk grupi Kajem se što imam decu (I Regret Having Children), koja broji oko 96.000 članova iz celog sveta.
„Majčinstvo je puno slatkih trenutaka, ali oni ne mogu da nadoknade slobodu koju sam mogla imati umesto toga”, rekla je jedna majka iz Australije koja ima petogodišnje dete. „Dobro nosim svoju masku pred ćerkom, ali kada ona ode u krevet i moj muž i ja dobijemo taj kratki prozor kvalitetnog zajedničkog vremena, maska pada i najradije želim da budem sama.”
Imati dete znači i ograničene finansije, a svi njeni ciljevi i ambicije – putovanja, pokretanje biznisa i izgradnja investicionog portfelja – stavljeni su po strani.
„Izgubila sam motivaciju za bilo šta drugo, osim pokušaja da odgajim pristojno ljudsko biće u ovom poremećenom svetu”, kaže ona.
Još jedna žena, iz Velike Britanije, kaže da joj je „ponižavajuće” kada ljudi pretpostave da nesrećna majka sigurno pati od postporođajne depresije. „Ljudima je prijatnije da to tako etiketiraju – moja deca su sada odrasla, a ja i dalje tugujem za životom koji nikada nisam imala. Sada brinem o čuvanju budućih unuka – ta obaveza se nikad ne završava.”
Pomenuta Fejsbuk grupa osnovana je 2007. godine, a sadržaj dolazi direktno od roditelja – uglavnom žena – koje su privatno slale svoje priče, da bi zatim bile anonimno objavljene. Moderatorka grupe, Đanina (44), laboratorijska naučnica iz SAD, kaže: „Cilj nikada nije bio da se posrame roditelji ili da se promoviše određeni način života. Više se radi o dokumentovanju kulturnog fenomena koji retko ima mesta u mejnstrim razgovorima. Zajednica je velika i aktivna jer se mnogi ljudi tiho bore sa osećanjima za koja im je rečeno da ne bi smeli da ih imaju.”
Sama Đanina je bila neodlučna oko dobijanja dece, a čitanje priča na forumu uticalo je na njenu odluku da ih ipak nema.
Mlađe odrasle osobe znatno drugačije pristupaju ovom pitanju u odnosu na starije generacije, navodi Margaret O’Konor, savetnica i psihoterapeutkinja iz Irske, koja je specijalizovana za rad sa ljudima koji donose odluku o roditeljstvu.
„Postoji mnogo veća svest o tome da je to stvar izbora. To nije neka automatska stvar koju morate da uradite”, objašnjava ona. „Dolaze mi ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama koji znaju da žele decu, ali su i dalje zabrinuti zbog izazova i žele podršku da bi se u tome snašli.”
O’Konor upozorava i da se ne treba olako povesti za idejom da će se oko odgajanja deteta uključiti celo okruženje („selo”). „Poruka koju generalno dobijamo glasi: ‘Svi ćemo biti tu da čuvamo bebu’ – ali ljudi često nisu tu – to je vaša beba i isključivo vi ćete za nju biti odgovorni”, ističe ona.
Dodaje i da je potpuno normalno da roditelji osećaju kajanje s obzirom na to koliko je ta uloga ogromna i zahtevna, savetujući razgovor sa terapeutom „u bezbednom prostoru gde nećete biti osuđivani”.
Majčinsko kajanje nije uvek reverzibilno „u potpunom smislu”, naglašava psihoterapeutkinja Ana Matur. „Kod nekih žena ta osećanja se ublaže ili značajno promene uz podršku, odmor, vreme i promenu okolnosti. Ali kod drugih, elementi tog osećanja mogu da ostanu bez obzira na sve i važno je da ostavimo prostor za takvu iskrenost bez stida.”
Studija Orne Donat takođe otkriva da to kod nekih osoba predstavlja osećaj koji nikada ne prolazi, ali da se te žene svakako trude da daju sve od sebe.
„Pre nekoliko godina, dobila sam pismo od jedne žene koja se kaje što je postala majka. Napisala mi je da joj pomaže to što nema lažnu nadu da će taj osećaj jednog dana nestati… Radije bira da to prihvati nego da se bori protiv toga i bude skrhana svaki put kada iznova shvati da to ne prolazi”, kaže Donat.
U Karmeninom slučaju, ona veruje da je to osećanje trajno, „zato što je i žrtva zauvek”. Ipak, već nekoliko godina posećuje terapeuta, što joj je pomoglo da prihvati sebe.
„Više ne živim sa osećajem ogorčenosti”, objašnjava.
Sada izdvaja vreme za odlazak u teretanu i viđanje s prijateljima, trudeći se da prestane da teži savršenstvu. Naučila je da se, kada odbije neku obavezu zbog umora, svet ne ruši i da njen sin Teo shvata da ona nije savršena – i da je to sasvim u redu.
Kada je pitaju o trenucima u kojima je najsrećnija sa svojim sinom, Karmen objašnjava da se svake noći, pre nego što Teo ode na spavanje, uvuku u isti krevet i zajedno prođu kroz protekli dan. Teo se ušuška ispod tople posteljine i privije uz svoju majku.
„To je trenutak kada se zaista povežem sa Teom i vidim osobu koju najviše na svetu volim”, kaže ona. „Više se ne osećam kao čudovište.”
Komentari (0)