Zdravlje ulazi na usta ili jedemo svi zajedno, sve!

Moja Nađić i ja smo vrlo uspešno savladale sisanje. Nije bilo nekih većih problema, potrudile smo se obe, i ona je tu tehniku toliko savladala da je proces sisanja u rekordnom roku bio završavan. Šalila sam se, i još se šalim, da je Nađa kao auto kom je potrebno gorivo – stane, natoči i tera dalje. Sada smo došle na drugi nivo – hranjenje.

Meni, zaista, nije problem da joj u bilo kom trenu dam da sisa, ona lepo napreduje, sve prolazi glatko, i nisam želela da žurim sa uvođenjem hrane. Međutim, sa nešto više od pet meseci, doktor je preporučio da se beba upozna i sa drugim ukusima. Krećemo sa pirinčanim ljuspicama.

Nađa se sprema za uvođenje nemlečne ishrane, a u tome joj pomažu igračke: gospodin brokoli i gospodja šargarepa

Pre nego što je doktor preporučio uvođenje hrane bila sam svesna činjenice da će to nekada morati da se desi. Nisam želela da nešto pogrešim. Nema tu neke greške, ali… Ja sam štreber po prirodi! Najpre sam guglala svašta, onda sam shvatila da, ipak, volim da opipam stranice, pa sam kupila pravu malu biblioteku. Sada se tu nalazi set knjiga kupljen na kiosku uz dnevne novine, dnevnik jedne majke i njene bebe, i još jedno odlično štivo namenjeno ne samo deci, već i odraslima, kako bi se cela porodica zdravo hranila. Uzela sam i jednu svesku da sama vodim dnevnik Nađine ishrane. Štreber, kažem.

Mislila sam da će me popustiti, ali, evo, dva meseca je skoro prošlo, a ja sam dosledna.

Sve po knjigama uz obavezan dnevnik ishrane :) 

Reći ćete da sam dokona. Da, u neku ruku jesam. Imam samo jedno dete, odsustvujem s posla, imam sve vreme ovog sveta da se posvetim njoj, i zašto da to ne odradim maksimalno? U krajnjem slučaju, ne samo da sam majka, i želim najbolje svom detetu, već sam, u neku ruku, i plaćena za taj svoj novi poslić, dok se ne vratim na onaj stari.

Reći ćete i da sam blesava. Možda jesam, ali… Bilo bi mi mnogo lakše kada bih i sama imala danas jedan takav dnevnik, gde je moja mama pisala o meni, pa kada se nađem u raznim nedoumicama ne moram da slušam njeno presabiranje i prisećanje. Ljudi, te stvari se zaborave. Žene koje su rodile dete pre koju godinu ne znaju šta su i kako su s njim. Ako Nađi uspem da usadim ljubav prema pisanoj reči, a nadam se da hoću, onda će i ona uživati u iščitavanju ćitaba njene mame. I biće joj zanimljivo! 

E, sad kreću saveti: „Pošećeri vodu.” „Ubaci kap limuna.” „Ja sam mojoj deci solila.” „Nećeš stavljati šećer? Deci treba šećera!” „Samo joj daj sok.” „Sok? Nikako sok!” „Moja deca nisu jela kupovne kašice.” „Deca vole smoki, daj joj smoki.” I prevrtanja očima na moju malu biblioteku.

Da se ne lažemo, pitam ja za savet, često, naročito one koje imaju malu decu. Pa onda selektivno, šta mi se sviđa usvojim, šta mi se ne sviđa odbacim.

Dođosmo tako do tih pirinčanih ljuspica. Puna prodavnica kutija hrane, puni rafovi. Posle petnaestominutnog razgledanja, uzmem jednu kutiju, najskuplja hrana, to su preporučili, sigurno će smazati.

Sutradan, tačno na vreme, smutim Nađi njen prvi obrok. Spremim telefon, snimam dete, nameštena portikla, ona u pozi koja odgovara (sa pet i po meseci još nije sedela), svi elementi za savršenu prvu klopu su tu, ali… Ništa.

Nađa je jedva pojela nekoliko kašika. Nema veze, u knjigama piše da deca neće odmah oduševljeno prihvatiti hranu. Sutra ćemo ponovo. I ponovo, ništa. Treći dan uvođenja tih pirinčanih ljuspica zatekao nas je kod drugarice koja takođe ima bebu. Ja se žalim kako Nađa neće da ručka, stiže vreme hranjenja, drugarica daje ljuspice svoje bebe, i Nađa pojede SVE! U čemu je tajna?!

X Pirinčane ljuspice koje sam ja kupila imale su u sebi dodatak adaptiranog mleka. Nađa, očigledno, odbija njegov ukus. Danas te ljuspice pomešam sa nekom drugom hranom, čisto da je zagustim, i može da prođe. Eto, svašta čovek sazna.

Batalili smo ljuspice, prešli na šargarepu, krompir, pirinač… Svaku namirnicu uvodim tri dana, pratim reakciju, za sada je sve bilo ok. Ostaje mi neretko višak, stavim u frižider i sutra pomešam sa nekom novom namirnicom. Smaže Nađa sve. Džigerica joj je dobra drugarica. I brokoli jako voli.

Naučila sam uz nju da postoji i proso, i kinoa… I to su vrlo zdrave i ukusne namirnice koje nemamo naviku da unosimo u svoj organizam. Skuvam jednu porciju i za sebe, pa kada nju nahranim, ja se bacim na uživanje.

I pratim knjige – nema šećera, nema soli, nema sokića… Desi se, nekada, kada je vanredno stanje, da pojede kupovnu kašicu, ali se trudim da joj skuvam. Oduzima vreme, možda i energiju, ali čini zadovoljstvo.

Na nedeljnom nivou napravim plan ishrane. Tri dana ubacujemo novo, onda idemo kombinacije, jer je sada uvedeno dosta namirnica, pa može lepo da se smišlja. Nađa sa šest meseci ima ručak i večeru i, od kada je tako, mnogo bolje spava. Posavetovaću se sa doktorom, nadam se da ne grešim, ali vodim se tim da dok ima mleka treba što više da sisa, tako da bih joj od sedmog meseca uvela novi obrok.

Da, moja beba ručka. Moja beba raste. Moja beba postaje devojčica koja ne guta hranu, već je lepo degustira, žvaće, uživa u njoj. Što je najvažnije, ne odbija je.

Možda se previše dajem, ali dok je pod mojim okriljem može i mora da dobija ono što je ispravno. Kasnije će ona i sama otkriti slatkiše, slaniše, sokiće… i uzimaće ih mimo moje volje i znanja.

Možda, ipak, neće. Imaće zdrave navike utkane od prvog dana?

Ostaje nam da vidimo.

Majdu Radošević je život najpre povukao u svet knjiga, te je zbog velike ljubavi prema pisanoj reči postala profesor književnosti. Paralelno ju je privlačio i svet planinarstva, te je osvojila većinu vrhova Srbije i okoline.

Oprobala se i kao biciklista, te neiskusno odjezdila biciklom u Beč. Kroz svoje avanture pokušavala je da povede i decu u školi u kojoj radi. Danas shvata da se uspomene pretvaraju u sećanja, a sećanja se vremenom i menjaju, i blede. Zato svoju najluđu avanturu – roditeljstvo, ovekovečava rečju i fotografijom.