Mališanima je neophodan kvalitetan san kako tokom noći tako i tokom dana. Njihov mozak razvija se velikom brzinom te spavanje samo kada se „upale zvezde” nije dovoljno za odmor. Zato se mladi roditelji čude kako njihovo novorođenče najviše vremena provodi u carstvu snova. Bebe spavaju u nekoliko intervala i najčešći razlog za oglašavanje prirodnog budilnika je prazan stomačić.
Prve navike uspavljivanja mogu se formirati već posle nekoliko meseci. Pedijatri preporučuju da se od tog, najmlađeg, uzrasta ustale navike kako bi se beba, a kasnije i mališan, navikla da bez opiranja ide u krevet.
Najbolje je uskladiti jednoličan ritam koji se ne menja kako za noćno tako i za dnevno uspavljivanje. Poslušali ovaj savet stručnjaka ili ne, tek, mnogi roditelji suoče se sa dobro poznatom rečenicom: „Neću da spavam” – kada mališani navrše treću ili četvrtu godinu.
Bez obzira na objašnjenje da je neophodno da se ode na spavanje u pravo vreme, kako bi se naspavali koliko im je zaista potrebno, mališanine prihvataju reči odraslih.
Osnovni savet je da se ostane uporan i dosledan u istom terminu odlaska na počinak.
Naime, deca se ponašaju onako kako su naučena. Važno je pri tome da i mama i tata dele zajednički stav. Ako jedan od roditelja kaže da je vreme za krevet, a drugi popušta moljakanju da se još malo igra ili odgleda crtani film, sticanje navike biće uzaludan posao.
Stvaranje navike, iako se čini nepotrebnim, treba početi još dok je beba stara nekoliko meseci. Kasnije, kako raste, potrebno je objasniti detetu da tokom dana postoje periodi kada se mora odmarati, kao i da je noć rezervisana za spavanje.
Iskusni roditelji navode primere da su decu navikli tako što su kroz igru, ali ne suviše intenzivnu koja predstavlja opasnost da se pospano dete razbudi, utabali lak način za oblačenje pidžamice. Od davnina najjednostavniji recept glasi – večera, pranje zubića, priča, gase se svetla i poljubac pred san. Jasno je da će biti potrebno neko vreme da se dete navikne na ovakvu formulu. Kako je svako dete autentično, neko će teže usvojiti ovakvo ponašanje, dok će druga biti za mame i tate prave dobrice i neće svaki odlazak na spavanje pretvarati u porodičnu dramu.
U starijem uzrastu deca zaslužuju obaveštenje pre termina rezervisanog za odlazak na počinak, da mu se bliži. Ako se igra, tako će imati dovoljno vremena da završi igru ili nešto drugo što je radilo. Ako se osete povređenim što su ih mama i tata prekinuli u nečemu, deci bitnom, izazvaće se otpor pa će uz plakanje tvrdoglavo odbijati odlazak u krevet.
Važno je da dete ima uslove za kvalitetan san. Udobna pamučna pidžama, udoban krevet, bez nekih jačih izvora svetlosti u prostoriji. Veliki broj dece ima omiljenu igračku – medu, kucu, zeku bez koje ne odlazi u svet snova, te ju je potrebno svaku noć ili popodne staviti u zagrljaj mališana.
Stručnjaci ne preporučuju korišćenje odlaska na spavanje kao kaznu, jer će onda mališan odbijati da ide na počinak misleći da je to ova vrsta „pedagoške mere”.
Strah od mraka jedna je od najčešćih muka sa kojima se bore mame i tate, a u stvari ona se samo upornošću i doslednošću može prevazići,kao i problem sa uspavljivanjem, preranim buđenjem.
Komentari (0)