Za dve sedmice smo ”pokvarili” bebu

Verovatno još pod utiskom totalne anestezije, kada sam prvi put videla Milušku šest sati nakon carskog reza, nisam zaplakala. Ali plakala sam kao kiša ispred porodilišta, od sreće, emocija, srozanog estrogena i nabujalog prolaktina, kada su Zoran i moja majka došli po bebu i mene.

Koliko god se suzdržavala od trenutka kada sam ih kroz staklo ugledala kako, osim cveća za izmorenu porodilju mene, nose staru, ali beskrajno romantičnu belu dunjicu sa čipkom za bebe, suze su postale nezaustavljive kada sam videla kako Zoran svoju ćeru prvi put drži u naručju i tepa joj, a moja majka obleće okolo želeći da i ona što pre uzme svoje prvo unuče.

Prvo tu noć kada sam mu javila da je beba rođena. Pričaju mi da su on i jedan od mojih najboljih drugova pola noći puštali radosnice i zalivali ih „sokom od ječma”. Bilo je leto, a dete prvo, ne mogu zameriti. Drugi put, ponosni otac plakao je kada sam bebu prvi put dojila kod kuće.

Sedeo je pored nas i sve vreme ponavljao: „Tašta, idi šetaj kera”, dok je moja majka, ne shvatajući ozbiljnost situacije, uporno sedela govoreći da joj je to dosadno i da sada hoće da gleda u bebu.

Suze krenuše, tašta vide da postade višak, te brzinski izvede psa napolje, a nas dvoje plakasmo i smejasmo se istovremeno, dok je Miluška zadovoljno sisala, čini mi se, potpuno uživajući.

I sada je ta mala cura sa nama više od dve sedmice. Postala je naš centar sveta, a mi smo za tako kratko vreme, radeći kako osećamo da treba, uspeli da je „pokvarimo”.

Navadili smo bebu na ruke!!! Ne pomažu ni opravdanja da se mi tako mazimo, da beba oseća ljubav i sigurnost kada je blizu srca, da zna da je zaštićena ako zaplače, a neko je tu da je zagrli, da zajedno uživamo dok je ljuljuškamo. Činjenica je, kažu, da ćemo zbog toga zažaliti.

 Odmah nakon dolaska kući počeli su da nam dolaze gosti, Miluškin 11. dan smo već išli u mini šetnju, a nekoliko dana kasnije bili smo i u gostima.  

U većini slučajeva jeste tako, ali ponekad je ranije gladna. Plače, okreće se ka meni, vuče mi usnama kožu ruke, rekla bih da je jasno da je već odavno prevarila pojedeno, iako je od završetka prethodnog podoja prošlo tek malo više od sat vremena.

Možda i tu grešimo, ali ako mi je mleko već nadošlo, a ona lepo „vuče”, ne bih joj uskraćivala još malo mleka, posebno što se nakon ”klope” brzo umiri i spava.

Dodatno opravdanje mi je što i sama ponekad brže ogladnim, a pretprostavljam da ne jedu ni sve bebe isto, kao što ne jedu isto ni svi ljudi. U svakom slučaju da se od ljubavi i hrane raste dokazali smo i empirijski, jer joj je već omanjalo odelce u kom smo je izneli iz porodilišta.

Moram priznati da moj Zoran apsolutno ravnopravno učestvuje u bebinom odgajanju. Dok me je bolela rana od carskog reza, na njen svaki noćni plač skakao je iz kreveta, menjao joj pelene, a onda bi je spuštao do mene da je nahranim. Nakon toga ponovo bi ustajao i vraćao je u krevetac, a mene bi grlio i češkao da što pre zaspim i budem koliko-toliko odmorna do sledećeg podoja. 

Sada je ljuljuška, peva joj, takav fristajl pobedio bi i na najvećim takmičenjima najiskusnijih repera, a mene time uveseljava jer mi nije jasno odakle izvlači sve te u trenutku izmišljene stihove. Ponekad sam i ljubomorna na njega, jer Miluška najviše voli da zaspi na njegovim grudima. 

Koliko god pokušavala da je uspavam, kada legne kod tate, gospođica zaspi u roku od dva minuta, a ja ostanem ”mama hrana” koja ne ume da peva, niti tako da ušuška kao on. ”Dobro je, Radmila, dok si hrana, biće zeznuto kad postaneš bankomat”, tešila me zbog toga drugarica i iskreno nasmejala.

Jede i između podoja uglavnom spava, „za razliku od njene majke koja je znala da sastavi i po 16 sati budna i da se bez prestanka dere”, rado bi objasnila novopečena, ponekad presmešna, baba. Želeći da prvu noć po mom i bebinom izlasku iz porodilišta što duže ostane budna i pomogne nam, ponavljajući da ni zaspati ne sme jer ”ko zna šta može da se dogodi”, o svakom bebinom noćnom buđenju nas je obaveštavala svojim hrkanjem iz susedne sobe. 

Ali važno je da je pomagala sve drugo svaki dan. Đango je bio prošetan, stan usisan, prašina obrisana, ručak spremljen, sudovi i veš oprani…i na tome sam joj neizmerno zahvalna, jer ne znam kako bih sama. Odmor joj je gotov, jutros je otišla u Užice, a nama od danas počinje prava ”žurka”. Kako smo se organizovali čitajte sledeće sedmice 🙂