Turbulencija od trudnoće do porođaja i napredak petomesečne bebe
Prošla je i najturbulentnija godina u našem životu. Od najveće sreće kada smo saznali da ćemo biti roditelji, do neizvesnosti zbog Zoranovog odlaska na rad u inostranstvo na samom početku moje trudnoće, preko najvećeg straha jer nam je rečeno da plod možda ima Daunov sindrom (o tome u sledećem blogu).
Dve hiljade šesnaesta nam je priredila i mnogo izazova. Naučili smo kako da štedimo, prepoznali prioritete koji će nas oboje usrećiti, shvatili smo da se možemo silno voleti iako smo zbog posla razdvojeni, i pokazala je koliko je dobro imati veliku, a složnu familiju i prijatelje koji će priskočiti u pomoć, bilo dok mi je otac bio bolestan, bilo dok su samoinicijativno prikupili svu opremu za dolazak novorođenčeta – od odeće za sigurno prvih godinu dana, preko kreveca, kolica, hranilice, do marame za nošenje bebe.
Svesni smo da nikome nije idealno, pa smo i shvatili da ne vredi očajavati, već se trudimo da budemo realni, ali optimistični, i da se sa nedaćama, kojih svakako ima, nosimo dostojanstveno. Donela je 2016. i ono najvažnije i najvrednije – Milušku, bebicu našu milu.
Prošlo je i više od mesec dana kako ništa nisam pisala, zbog čega me ponekad grize savest, jer je ovo prvenstveno dnevnik Miluškinog odrastanja. I svaki put kada bih preko dana razmišljala o čemu ću da pišem, uveče više ne bih imala inspiraciju ili bih bila mrtva umorna. A od poslednjeg teksta svašta se izdešavalo.
Pre svega sanjala sam da sam opet trudna. Ne znam zašto, ali bio je to jedan jako ružan san, skoro košmar. U snu sam za trudnoću saznala kad sam već bila sedmi mesec, i nije mi smetala činjenica što ćemo imati još jednu bebu već moj osećaj da mi to još uvek nije trebalo, da je malo vremena prošlo od prethodnog porođaja, da hoću još da uživam samo sa Miluškom. San je izgledao toliko stvarno i potvrdio mi je osećaj koji imam, bez obzira što ne želim veliku razliku među decom, da ni psihički ni fizički nisam spremna ni za razmišljanje o narednoj trudnoći.
A Miluška za nekoliko dana puni pet meseci. Dogurala je skoro do sedam kilograma i uveliko se okreće i prevrće, da nisam ni bila svesna koliko. Pre neku noć je spavala s nama u krevetu. U jednom trenutku probudili su me neki čudni, panični zvuci koje je ispuštala. Kad sam otvorila oči ugledala sam je onako malu kako se rukicama oslanja na dušek dok joj od polovine butina nogice vise preko kreveta. Pojma nisam imala da je u stanju toliko da se ispomera, s obzirom da smo bile na sredini veoma širokog kreveta. Srećom imam lak san, pa sam je odmah čula, jer da je bilo drugačije sigurno bi pala, pa makar prošla i bez modrice ne mogu da zamislim osećaj krivice koji bih imala. Radi zaštite smo sada od široke daske improvizovali ogradu koju postavljamo ako spava sa nama.
U međuvremenu smo dosta putovali. Za katolički Božić smo bili kod Zoranovih u Kuli, za pravoslavni kod mojih u Užicu, i poslednjih pet dana smo beba i ja provele u Beogradu kod drugara. Bila je to i meni lepa promena jer sam s vremena na vreme imala neke faze da mislim mi je život postao toliko dosadan da ne znam šta ću sa sobom. Uz bebu sam presrećna, samo mi je nedostajao moj raniji društveni život. Ne mislim na noćne izlaske, toga sam se zasitila pre bebe, nego na dinamiku života, na to da više vremena provodim napolju kao dok sam bila novinarka reporterka ili da na miru popijem kafu ili ručam.
Tako me je sredinom decembra neoženjeni drug bez dece preko Vibera pitao: „Šta ima?”. Otkucala sam mu referat otprilike ove sadržine: „Beba plače, beba gladna, keru se ide napolje, treba da pišem vesti, joj šta ćemo za ručak, beba sisa, pas cvili, beba se ukakila, idemo napolje beba u marami, pas i ja, nema veze što je hladno, ker me vuče, beba zaspala, beba se u stanu probudila, opet treba da sisa, joj opet kasnim s tekstom, beba se ukakila po parketu dok sam je nosila na kupanje, drugi dan ne stižem da operem kosu, pas bi opet napolje, ručaćemo već nešto, bebi dosadilo da leži, buni se, odoh…”. Samo mi je odgovorio: „Zvuči kao horor!”
Nije trebalo da razmišljam, možda zvuči, ali daleko je od horora. Recimo da su to sve slatke muke, kojih smo bili svesni dok smo planirali bebu. I zapravo mi ni najmanje nije dosadno, jer svaki bebin osmeh ili motorički napredak kao što su prevrtanje sa leđa na stomak, pa i njeno nerviranje kad ispod stomaka ne može da izvuče ruku, hvatanje igračaka, samostalno pokušavanje da se podigne u sedeći položaj… jesu veliki i značajni događaji, a sve ono što se isključivo Zoranu i meni dešava, poput gledanja dobre serije, kupovine nove ugaone garniture, moje novinarske nagrade, Zoranovog novog boljeg posla… lepo je, ali pored bebe usputno.
O autorki
Komentari (0)