Turbulencija od trudnoće do porođaja i napredak petomesečne bebe
Prošla je i najturbulentnija godina u našem životu. Od najveće sreće kada smo saznali da ćemo biti roditelji, do neizvesnosti zbog Zoranovog odlaska na rad u inostranstvo na samom početku moje trudnoće, preko najvećeg straha jer nam je rečeno da plod možda ima Daunov sindrom (o tome u sledećem blogu).
Dve hiljade šesnaesta nam je priredila i mnogo izazova. Naučili smo kako da štedimo, prepoznali prioritete koji će nas oboje usrećiti, shvatili smo da se možemo silno voleti iako smo zbog posla razdvojeni, i pokazala je koliko je dobro imati veliku, a složnu familiju i prijatelje koji će priskočiti u pomoć, bilo dok mi je otac bio bolestan, bilo dok su samoinicijativno prikupili svu opremu za dolazak novorođenčeta – od odeće za sigurno prvih godinu dana, preko kreveca, kolica, hranilice, do marame za nošenje bebe.
Svesni smo da nikome nije idealno, pa smo i shvatili da ne vredi očajavati, već se trudimo da budemo realni, ali optimistični, i da se sa nedaćama, kojih svakako ima, nosimo dostojanstveno. Donela je 2016. i ono najvažnije i najvrednije – Milušku, bebicu našu milu.
Prošlo je i više od mesec dana kako ništa nisam pisala, zbog čega me ponekad grize savest, jer je ovo prvenstveno dnevnik Miluškinog odrastanja. I svaki put kada bih preko dana razmišljala o čemu ću da pišem, uveče više ne bih imala inspiraciju ili bih bila mrtva umorna. A od poslednjeg teksta svašta se izdešavalo.
Pre svega sanjala sam da sam opet trudna. Ne znam zašto, ali bio je to jedan jako ružan san, skoro košmar. U snu sam za trudnoću saznala kad sam već bila sedmi mesec, i nije mi smetala činjenica što ćemo imati još jednu bebu već moj osećaj da mi to još uvek nije trebalo, da je malo vremena prošlo od prethodnog porođaja, da hoću još da uživam samo sa Miluškom. San je izgledao toliko stvarno i potvrdio mi je osećaj koji imam, bez obzira što ne želim veliku razliku među decom, da ni psihički ni fizički nisam spremna ni za razmišljanje o narednoj trudnoći.
A Miluška za nekoliko dana puni pet meseci. Dogurala je skoro do sedam kilograma i uveliko se okreće i prevrće, da nisam ni bila svesna koliko. Pre neku noć je spavala s nama u krevetu. U jednom trenutku probudili su me neki čudni, panični zvuci koje je ispuštala. Kad sam otvorila oči ugledala sam je onako malu kako se rukicama oslanja na dušek dok joj od polovine butina nogice vise preko kreveta. Pojma nisam imala da je u stanju toliko da se ispomera, s obzirom da smo bile na sredini veoma širokog kreveta. Srećom imam lak san, pa sam je odmah čula, jer da je bilo drugačije sigurno bi pala, pa makar prošla i bez modrice ne mogu da zamislim osećaj krivice koji bih imala. Radi zaštite smo sada od široke daske improvizovali ogradu koju postavljamo ako spava sa nama.
U međuvremenu smo dosta putovali. Za katolički Božić smo bili kod Zoranovih u Kuli, za pravoslavni kod mojih u Užicu, i poslednjih pet dana smo beba i ja provele u Beogradu kod drugara. Bila je to i meni lepa promena jer sam s vremena na vreme imala neke faze da mislim mi je život postao toliko dosadan da ne znam šta ću sa sobom. Uz bebu sam presrećna, samo mi je nedostajao moj raniji društveni život. Ne mislim na noćne izlaske, toga sam se zasitila pre bebe, nego na dinamiku života, na to da više vremena provodim napolju kao dok sam bila novinarka reporterka ili da na miru popijem kafu ili ručam.
Tako me je sredinom decembra neoženjeni drug bez dece preko Vibera pitao: „Šta ima?”. Otkucala sam mu referat otprilike ove sadržine: „Beba plače, beba gladna, keru se ide napolje, treba da pišem vesti, joj šta ćemo za ručak, beba sisa, pas cvili, beba se ukakila, idemo napolje beba u marami, pas i ja, nema veze što je hladno, ker me vuče, beba zaspala, beba se u stanu probudila, opet treba da sisa, joj opet kasnim s tekstom, beba se ukakila po parketu dok sam je nosila na kupanje, drugi dan ne stižem da operem kosu, pas bi opet napolje, ručaćemo već nešto, bebi dosadilo da leži, buni se, odoh…”. Samo mi je odgovorio: „Zvuči kao horor!”
Nije trebalo da razmišljam, možda zvuči, ali daleko je od horora. Recimo da su to sve slatke muke, kojih smo bili svesni dok smo planirali bebu. I zapravo mi ni najmanje nije dosadno, jer svaki bebin osmeh ili motorički napredak kao što su prevrtanje sa leđa na stomak, pa i njeno nerviranje kad ispod stomaka ne može da izvuče ruku, hvatanje igračaka, samostalno pokušavanje da se podigne u sedeći položaj… jesu veliki i značajni događaji, a sve ono što se isključivo Zoranu i meni dešava, poput gledanja dobre serije, kupovine nove ugaone garniture, moje novinarske nagrade, Zoranovog novog boljeg posla… lepo je, ali pored bebe usputno.
O autorki
Htela bih samo da dodam da sasvim mogu da razumem kad neko od bebe nema vremena ‘da opere kosu’, jer sve zavisi sta su vam prioriteti. Rada je, koliko shvatam, novinarka, i kad uhvati malo slobodnog vremena iskoristice ga pre za pisanje nego za banalnosti tipa pranje kose 😉 A i bebe su razlicite – ja sam npr. pocela da praktikujem da ustajem ujutru sto ranije, i dok beba jos spava obavim sve vezano za licnu higijenu, i jos stosta po kuci – jer ona npr.danju uopste ne spava.
Draga Lella razumem sta pricate.Imam decaka 20meseci od rodjenja sam sama sa njim jer muz radi.Sve ja stignem da uradim ali kad se nema pomoc odmora nema i nekad se ne stigne ni ta kosa da se opere.Svi vole da osudjuju druge a nisu u tudjoj kozi.Pomogne meni muz kad dodje s posla ako nesto treba ali se ne mozemo naspavati jer nas mali unisti sa budjenjima nocu.Prvo bili grcevi sad zubi.Samo da docekam da sve prodje jer ne znam sta je prospavana noc.
Verujem i samo onaj ko je prosao kroz tezi period jer ima zahtevniju bebu moze da razume.I ja sam sa cerkom imala pomoc od muza ali i on kad se vrati sa posla treba da odmori pa smo se uvece kako bismo u sali tada rekli samo “onesvestili” a ne zaspali 🙂 Treba svakog i sve razumeti 🙂
Sta ce beba sa roditeljima u krevetu??
Tako je, bebama je mesto u svom krevetu.
Meni nije jasno šta te žene rade po ceo dan kad ne stižu da operu kosu 😕 imam bebu od 8 meseci, lagano stižem sve, bez panike i žurbe, bez nervoze, bez umora… Teško mi je bilo samo prvih mesec i po dana dok me nisu pustili hormoni i mislim da žene sa jednim detetom malo preuveličavaju svoje obaveze. Ne znam kako je samohranim majkama, niti kako je sa dvoje dece, ali sa jednim detetom uopste nije teško, niti naporno. Pritom da naglasim da nemamo pomoć mama, niti plaćamo ženu za čišćenje ili čuvanje deteta, muž i ja sve obavaljamo sami.
Ne zavisi uopste od toga koliko dece imas vec kakva su ti deca.Ja sam prvo rodila cerku koja je prva 3 meseca imala grceve(urlanje,vristanje,plakanje)24h na dan.Zatim zubici-prvi zub izasao sa 4,5 meseca slicna situacija.Tek sa 6-7meseci sam odahnula.Sa sinom koji ima evo 4 meseca vec sad mogu da se opustim jer nije imao muke kakve je imala cerka.I da ti kazem nesto najvise me nerviralo kad mi je neki rekao “ja ne mogu da zamislim kako nemas vremena,nemozes” itd…Mozda da sam bila tip mame”Ostavi je neka vristi” ali nisam pa samim tim nisam ni stizala,dok sad stizem i ne stajem drugima na muku jer znam kako je i kad ne mozes.
I moja beba je imala grceve, a zubici su sada problem i redom sve sto ide sa bebama, ali ipak nadjem vremena za sebe – da odem na trening, kod kozmeticarke, sa drugaricama na kafu… i sve to da bih mogla da ispratim sve te promene koje se desavaju i da ne budem nervozna kad place, da mogu da joj se posvetim i sa maksimalnim strpljenjem pruzim ljubav i utehu u tim trenucima kad je nesto boli ili kad joj smeta nesto. Ali opet moram da naglasim da od muza dobijam “pomoc” oko svega koliko god je u mogucnosti. Sve se moze ako imas zelju za tim i ako imas podrsku. Dvoje odraslih sa malom bebom mogu da imaju vremena za sve ako mogu da se dogovore, kakva god da je beba 🙂
Stav “Ja ne mogu da zamislim kako neko to ne moze,ja mogu…” je veoma ruzan.Ispada da taj neko ko ne moze je vrlo neodgovoran i neorganizovan,a nije.Nemaju svi pomoc i to nisi naglasila u tvom prvobitnom komentaru inace bi drugacije zvucalo.Ovako samo ispada kao da zelis da ponizis mame koje ne mogu da nadju vremena za sebe,a samu sebe uzdizes.Po meni i dalje vrlo neumesan komentar.Toliko.
Ista situacija, dva deteta dve potpuno razlicite price, sve bebe se razlikuju isto kao i mi ljudi. Bitno je samo da smo svi zdravi☺ umor i iscrpljenost prodju, ostanu lepe uspomene
Ja sam odmah naglasila da muz i ja obavaljamo sve sami, vec u prvom komentaru, ali izgleda da se ovde povrsno cita i osudjuje pre nego sto se shvati sustina. I dalje mislim da jedna majka i zena moze savrseno lepo da se posveti i sebi i detetu i muzu ako uz sebe ima normalnog muskarca. I i dalje mi nije jasno kako neko ne moze da stigne da opere kosu.
U pravu si za opasku da nisam primetila u prvom komentaru pomoc od muza.Za to se izvinjavam,za ostalo NE.Znas kako ako vec volis toliko da osudjujes druge nemoj se onda uvrediti kad vecina mama koje budu procitale tvoje komentre pomisle “Jadan njen muz sa njom” jer ako ste stvarno imali muke koje navodis ostavila si ga samog dok beba vristi i otisla kod kozmeticarke…Hmm ne bas lepo zar ne?Toliko od mene.
Hahahah, pa naravno da nisam ostavila bebu dok vristi :’)
Valjda je beba spava u toku dana i valjda beba moze u setnju ponekad sa tatom (dok mama priusti sebi sat vremena opustanja) i valjda mama moze da izadje uvece sa drugaricama na pice kad bebu smesti na spavanje… Postoji mnogo nacina i situacija da se da sebi oduska,ako nesto zelis onda nadjes nacin. Ja svom detetu nisam uskratila ni sekund paznje i nikad nisam ugadjala sebi a da ona nije zadovoljna. Ne znam zasto ste moj komentar shvatili kao osudu bilo koga, ja sam samo konstatovala da jedna zena i majka moze imati vremena za sebe ukoliko ima kraj sebe normalnu osobu i ukoliko to dovoljno zeli.
Joooj o vremenu za sebe da ne pricamo 😬😬 Ja za sebe ni pored svih zelja nisam uspela!Preko dana kad je spavala ja sam kuvala i spremala,ostatak dana je vecinu proplakala (uglavnom zbog zubica) pa sam je nosala da je smirim.Kafic?!?Sta je to?:’):’)Trening?Nosanje moje bebe 😜Kozmeticarka?!Ma dajte hahaha! Dok se beba nije smirila nigde bre nisam isla ƒ
E Marija Marija nemoj samo da ti drugo dete pokaze kako je to kad ne stizes ni kosu da operes…”Karma is a Bi*ch” :’):’)
Eeee nisam nista rekla kad je dvoje dece, to cu tek da vidim 😆
Ali sa jednim se stize 🙂
Sa prvim nista stizala nisam sad sa drugim mogu…Ne zavisi od broja dece slazem se sa Lellom.
Boze Marija znas ti da citas?Ovde ti zene govore kako im je teze bilo sa prvim sa drugim im je lakse.Evo malog objasnjenja za tebe :prvo dete -1 dete,drugo dete -2 deteta. Sta ti tu ne kapiras?! Uporno kontriras s argumentom”ja nista ne kazem kako je kad imas dvoje” a vecina zena ti govori kako ima dvoje dece i da raspodela vremena nema veze sa brojem dece.Mrzim zene koje ne znaju reci da nisu bile u pravu..Puu i veliki minus za tebe i sve tebi slicne! >:(
Svako moze da raspodeli vreme ako ima zelju i podrsku za to… Sve ostalo su izgovori.
Mi samo sto nismo dobili bebu, a već mi je muž naglasio da će čuvati bebca i da ne moram 24h da budem u kući. Sve može uz dobru organizaciju kao što je Marija i rekla. Ako su uključena 2 roditelja sve se može.
Meni su licno tekstovi bez veze i bez kreativnosti, puko nabrajanje bili smo tamo pa smo putovali ovamo, proslo je ovako i bilo je onako, videli smo se sa ovim i onim….ali udjem da procitam komentare i sita se ismejem.
Tekst lep,a kad udjem u ove komentare ne znam gde bih se vise smejala.Miljana me fascinira sa svojim odsecnim stavom da svaki zlobni komentar mora iskomentarisati takodje pa mi izgleda kao da neko isforsirano brani autorku.Opustite se,to je samo obican tekst.
Kad vidim ovoliko ruznih komentara i ocena, kapiram da je jedino objasnjenje da neko ovde ima privatnih problema sa autorkom pa se ovde raskusurava. Jedno je slagati se ili ne, ali ovo je vec preterivanje…
Apelujem na redakciju i Radu da zbog ovih zlobnih komentara ne odustaju! Ima nas koji volimo da citamo Radine tekstove, a jos vise ne volimo one koji osudjuju, kritikuju i omalovazavaju bez ikakvog osnova!
Vodi je bre kuci, kada je branis toliko!!!!!!!!!!!!
A koja je svrha ovog teksta??
Svrha ovog teksta tj. ove rubrike jeste da osoba koja pise i prolazi kroz nesto slicno, kroz sta prolazi i deo nas koji citamo, podeli svoja iskustva, osecaje i osecanja.
Nekada su to buduci roditelji, nekad novopeceni, nekad iskusni… i svi oni imaju nesto da kazu!
Radmila tekstovi su Vam fantastični, a bebaca preslatka! Zaista ne znam kako neko može da izvređa nešto pisano sa ovoliko ljubavi! Anci, zaista bih volela da pročitam neki tvoj tekst, baš bi me obradovalo…
Kad god pročitam tvoj tekst uvek me obuzme osećaj deja vu-a:) Jako slično razmišljamo, i imamo slična iskustva, čak sam i ja moje ćerčice volela da oblačim u univerzalnijem fazonu, i nijednoj nismo probušili uvo. Želela sam 1,5 dana razlike među decom, ali sudbina je htela da budu 3 i 2 godine☺ Sad kako čekamo rodjenje naše treće bebice, počinjem da shvatam da je ovaj period najčarobniji , možda i najteži , ali sigurno nikad neću zaboraviti te prve magične trenutke sa svojom dečicom….
Svaka cast Radmila na divnim tekstovima! Bebica vam je preslatka! Andjeo! Uvijek me raznjezis sa pricom o njoj:-*
Bas si se raznjezila hahahaah
koliko je lepa vasa Miluska:-)
E toliko je lepa da cu pasti u nesvest sada
Mila, mene bi bilo sramota da sam tako nesto pomislila za neku bebu, a kamoli napisala!
Woooooooooooooooooooooow prosto sam fascinirana!!!!!
Lep i iskreno napisan tekst! Sav umor, nervoza i iscrpljenost nestanu kad vidis bebu kako se smeje…
Pad bebe sa kreveta – nocna mora svakog roditelja!