Tog jutra počela naša druga priča…

Zvoni mi alarm. Ne znam ni što sam stavila melodiju koja više uspavljuje, nego razbuđuje. Ili je samo do kiše koja se čuje niz oluke i jakog vetra koji mi pomera roletne… Tako bih spavala još samo 5 minuta…

Moram ustati, ići na još jedan dan obuke, kako bih dobila posao. Uspavana sam već danima, plačljiva, juče kupljen test za trudnoću. Uradiću ga odmah, znam da je negativan, kao i svaki pre… 

Sanjivim očima pogledah dve crtice. Hiljadu misli prolaze kao film kroz glavu. Otvaram vrata od kupatila, moj dragi stoji. Nisam ni znala da je i on ustao. Stalo je vreme…

Suznim očima smo se sporazumeli, dugim zagrljajem se ugrejali, sinulo nam je Sunce i ako je napolju lila kiša. Od tog jutra je počeo život. Naš život. 

Izvor: Privatna arhiva

Praćenje trudnoće, selidba, novi stan, kupovina svega za bebicu. Sve neutralno, jer i ako smo želeli da znamo pol, nas anđeo nije hteo da se pokaže, sve do samog rođenja. 

Prirodan porođaj uz epidural je prošao odlično. Babica mi govori: “jel si videla šta je”? Uplakana kažem da nisam, a ona: “predivna, zdrava, devojčica“! 

U trenutku me je odmah ugrejala svojom toplinom i isto tako ozarila svojim okicama koje su bile tako iste kao tatine… Bože kako je samo lepa… 

Da li sam dobila krila, da li sam dobila neke moći super junaka, ne znam, ali sam znala da kada je uhvatim za tu malu ručicu, da možemo otići na kraj sveta, da kada je zagrlim obgrlim ceo svet… 

Sa neverovatnim uzbuđenjem dolazimo kući. Bio je avgust, pakleno toplo. 

Nikada za ovih 8 godina nisam videla takav izraz na licu svog supruga. Svojim jakim rukama, uzeo je onako bojažljivo, nežno, ushićeno… Videla sam suzu kako mu klizi niz obraz. Oduvek sam znala da ce biti predivan otac. Jedan od onih koji na svojstven način znaju da nasmeju dete, koji će raditi i kada je napolju Sunce i kada je Mesec samo da to dete ima sve što je potrebno. A ja… 

Izvor: Privatna arhiva

Počinjem da osećam posledice porođaja. Suze idu i od radosti, ali i od bolova, kao da sam na klackalici smeha i plača. Grudi, rana, hemoroidi. Sve me boli.

Milica plače, sigurno je gladna, pelenu sam joj promenila. A kako sada lepo da je podojim? U bolnici mi nije krenulo mleko, tek po otpustu. Vežbala sam tamo sa njom, ali su mi je često donosili situ, pa je spavala kod mene. 

Kako sada da je lepo namestim, kako da mi ne zaspi na dojci, mozda plače zbog grčeva, kažu da nekada rano krenu? Da li da joj već dam kapi koje smo kupili i da li uopšte da joj nudim vodu ako je samo dojim? 

Zašto štuca? Neće da podrigne, kako da je namestim? Milion pitanja. Pitaj patronažnu sestru, zovi halo bebu, zovi rođake koji imaju iskustva. 

Šta je san? Da li ću ikada više onako lepo, ušuškano i spokojno spavati pored svog supruga? 

Smena suza i smeha kreće. Manje više, informisala sam se o svim ovim pitanjima, ali nisam tada imala osećaj koji sada imam. Ja sam majka. Ja sam rodila dete. Ja sam na ovaj svet donela mozda jednu plesačicu, odbojkašicu ili književnicu…

Prolazi dan za danom, uhodavam se, dobijam samopouzdanje. 

Nemam pomoć. Suprug dođe po podne sa posla i čim izuje cipele, opere ruke, onako vec u košulji, zadihan, uzima Milicu u ruke. Kaze mi: “idi dušo okupaj se, operi kosu, izađi sa drugaricom, ja ću je čuvati. Uveče ću oprati sudove”. 

Izvor: Privatna arhiva

A ja ne znam da li bih sve to uradila ili ipak odspavala malo. Najčešće ostanem sa njima, smejemo se i radujemo svakom novom zvuku, svakom zubiću, svakom novom pokretu… 

Sada razumem svoju majku. I njegovu majku. I sve majke. Sve što nisam razumela, sada razumem. Dobila sam najtežu, ali i najlepšu ulogu u životu. 

Svaki dan joj govorim: “Mila samo mi budi zdrava, mi ćemo se pobrinuti da budeš srećna”. Pored velike pomoći supruga, tu su uvek i male sitnice koje mi ulepšaju dan i kada me umor nadvlada pa se osećam tako tužno i umorno… Neka porukica, neki papir kada otvorim vrata, po stoti put od sobe, kako bih noću pronosala bebicu… Tu je uvek neka šaljiva rečenica, jak zagrljaj ili sveže ukraden cvet iz nečije bašte. Ostalo je zauvek u njemu dete. 

Već vidim kako mojoj devojčici ne treba puno igračaka, jer joj je tu ogromna mašta. Baš kao što je i njenom tati bilo potrebno samo par čačkalica i nekih kutijica koji su mu bili vojnici i kamioni. 

Izvor: Privatna arhiva

Ima dana kada ne stignem ništa i kada želim sve što ne mogu. Kada taman zaspim, a ona se probudi. Kada taman nešto krenem da uradim, a ona zaplače. A onda me preseče pomisao kako se ona smeje iz stomaka, kako joj je smešno što sam nešto rekla ili napravila neki pokret, setim se onog anđeoskog lica dok spava, odlaganja već male garderobice koja joj je samo jos juče bila taman. 

Setim se kako pogleda ka vratima kada joj kazem: “Eno tata!” i kako mi se nasloni na grudi dok je nosim… 

Zato ću sutra oprati kosu. Sutra ću se videti sa drugaricom i saviti onaj veš. A sada ću biti sa svojim cvetom, sa svojim svetlom, sa svojom snagom. 

Sada i zauvek ću čuvati, grliti i voleti svoje dete i svog najboljeg muža na svetu. 

I da, želimo jednog dana još jedno dete. 
Ali to će tek biti druga priča 😊

Piše: Andrea Kaurin

Konkurs Moja druga prica organizuje se u saradnji sa kompanijom VIP mobile - kompanijom koja ima Family Friendly sertifikat zbog uspešnog uskladivanja privatnog i poslovnog života zaposlenih u  kompaniji, kao i podsticanja proširenja porodice.

Podelite i Vi sa nama svoju Drugu Priču!

Konkurs Moja druga priča organizuje se u saradnji sa kompanijom VIP mobile koja posebnu pažnju posvećuje svim novorođenim mamama u 2019. godini. 

Želimo da čujemo vašu priču o najlepšem pozivu. Vašu priču o prvim danima sa bebom, prvim izazovima, prvim zbog plača neprospavanim noćima, prvom osmehu.
 

Kako da sa nama podelite svoju priču? 

Svoje priče i izazove o prvim danima majčinstva pošaljite nam na [email protected]

Tekstovi koji uđu u uži izbor biće objavljeni na bebac.com, a najbolji će biti nagrađeni vrednim poklonima koje je obezbedila kompanija VIPMobile

Radujemo se svim novim pričama, jer – biti mama zaista jeste druga priča! 🙂

Podelite i Vi sa nama svoju Drugu priču!