Svaka treća ubijena žena u Srbiji prijavljivala je porodično nasilje

Broj slučajeva nasilja u porodici u poslednjih 10 godina porastao je sa 8.000 na 36.000, što je za 350 odsto više, izjavio je Vukota Vlahović iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, gostujući na RTS-u. Devet ubijenih žena i pet pokušaja ubistva ” crna je statistika porodičnog nasilja od početka godine.

Prema podacima koje vodi Republički zavod za socijalnu zaštitu, kao nadležna institucija za vođenje evidencije i prikupljanje podataka od centara za socijalni rad, u 2020. godini, kao poslednjoj godini za koju postoje izveštaji, evideniran je porast broja nasilja u porodici, a uzroci su različiti ” od najopštijih, preko ekonomskih razloga, demografskih prilika, do same strukture ličnosti osoba koje vrše nasilje, porodičnog funkcionisanja i slično.

Istraživanje pokazuje da su ubistva žena mogla da se predvide i spreče, ali je probem i sa institucijama koje ne reaguju blagovremeno.

Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, izjavila je za RTS da nema ništa gore nego doći u tu situaciju da država poziva žrtve da prijave, a da kada ona dođe, da se ne pruži adekvatna zaštita.

” Mi smo uputili inicijativu Ministarstvu pravde da se obavezno obaveštava žrtva u onom trenutku kada nasilnik treba da izađe iz zatvora, jer se ispostavilo da je i to jedan od rizičnih trenutaka ” napominje poverenica.

Svaka treća žena koja je nasilje prijavila je ubijena ” zato što nadležni nisu blagovremeno postupali, zato što su loše procenili situaciju ili nisu prepoznali faktore koji ukazuju da može doći do teškog povređivanja ili ubistva.

Pokazalo se da nadležne institucije ne rade kontrolu ni posle ubistva. Veliki problem je i duboko uvrežena patrijarhalna kultura u kojoj se od žene očekuje da ćuti i trpi.

Centri za socijalni rad, koji su po zakonu dužni da vrše poslove pomoći i podrške porodici, kada ulaze u porodicu i kada obavljaju svoje poslove po bilo kom osnovu, pružaju materijalnu podršku, rade savetodavno sa supružnicima, odlučuju o tome kome treba da se poveri dete, mogu da primete određene indikatore i ponašanja koja predstavljaju rizik od nasilja u porodici i koja su determinisana i naučno zasnovana, kaže Vlahović.

Naveo je primere ” ako lice pokazuje strah i verbalizuje da se supružnik ili neki drugi član porodice prema njoj ponaša agresivno, ako je uznemirava verbalno, ako je fizički agresivan.

Prema njegovim rečima, nasilnici su muškarci u najvećem broju slučajeva. Istanbulska konvencija Saveta Evrope štiti žene od nasilja i porodičnog nasilja.

Gro slučajeva nasilja u porodici su takvi gde su žrtve ženskog pola, punoletne, maloletne i osobe starijeg uzrasta, dodao je Vlahović.

Prema njegovim rečima, rad centara se kontroliše na nekoliko načina.

Prvo po pritužbama građana na postupanje centara za socijalni rad, osim toga kontrola se može uraditi po službenoj dužnosti ako ima indicija da neki centar ne postupa po standardima stručnog rada ” službenici Ministarstva mogu da odu na teren i izvrše kontrolu u vezi sa konkretnom porodicom i konkretnog člana određene porodice, podvukao je on.

Odgovarajući na pitanje da li je signal da neki centar ima mnogo predmeta koji su nezavršeni, Vlahović kaže da to može biti signal, to znači da u organizacionoj strukturi centra za socijalni rad nešto ne funkcioniše ili da pojedini stručni radnici ne obavljaju svoje poslove kako treba.

Možemo reći da centri za socijalni rad imaju previše ovlašćenja, previše posla. U 2020. bilo je 600.000 korisnika, a radi 1.500 stručnih radnika; to znači da su preopterećeni, po pojedinom radniku ima previše predmeta i taj rad zbog toga trpi na određenom kvalitetu, istakao je Vlahović.

Što se tiče nasilja, porodica postaje predmet interesovanja kada centar sazna na osnovu prijeve ili radeći u nekim drugim predmetima da toj porodici treba pružiti pomoć ” postoji žrtva nasilja u konkretnoj porodici.

U tom slučaju centar preduzima određene postupke i radnje, napominje Vlahović i dodaje da su svi centri za socijalni rad i druga ministarstva na istom zadatku.

Govoreći o tome ko zakaže u sistemu, Vlahović kaže da to zavisi od predmeta. Zaštita od nasilja u porodici je u nadležnosti više subjekata: policija, javno tužilaštvo, centri za socijalni rad, sudovi i u zavisnosti od konkretnog slučaja ” nekada ne zakaže niko, a nekada ne postoje saznanja da postoji nasilje u porodici.

U nekim situacijama, koje su ređe, centar ima porodicu na evidenciji, desilo se nasilje i izdati su nalozi da direktor centra za socijalni rad utvrdi odgovornost stručnjaka koji su napravili propust u radu, kaže on.

Vlahović je rekao da u situacijama kada su deca svedoci, deca su i žrtve nasilja, iako nasilje nije bilo direktno nad njima.

Centar za socijalni rad je nadležan da pomogne porodici.

” Ako se desi ubistvo, brigu o deci preuzima centar za socijalni rad – mere alternativnog staranja, ukoliko postoje srodnici deca se smeštaju kod njih, ako ne, onda u hraniteljsku porodicu. To su deca bez roditeljskog staranja u toj situaciji. Ako je jedan roditelj ubijen, a drugi živ, centar pokreće postupak za lišavanje roditeljskog prava i alternativno se zbrinjavaju deca u drugu porodicu ” pojasnio je Vlahović.