Bilo ko od nas ko je rodio dete zna da postoje brojne opcije u planiranju porođaja. U bolnici ili kod kuće? Prirodno ili carski rez? Potpuna ili delimična anestezija? Epidural? Shvatate, imamo dosta opcija danas. Ali, nekada je to izgledalo mnogo drugačije.
Žena koja se danas porađa imaće skroz drugačije iskustvo od žene koja se porađala pre 100 godina. Ako ste se pitali kako su izgledali porođaji nekada, sam čin se mnogo razlikuje, ali je ostao glavni prioritet to da dete i mama budu zdravi.
Žene su se porađale pred publikom
Naravno, i danas se žene porađaju pred prilično velikom grupom ljudi u bolnici, koja može da uključuje lekare, lekare-praktikante, babice, medicinske sestre, stažiste, vašeg partnera ili porodicu, ali to i dalje nije ništa u poređenju sa damama na kraljevskim dvorovima Evrope.
Godinama, od monarha se očekivalo da se porode pred čitavom sudskom publikom, koja je mogla da broji i do 70 ljudi. To je bila mera predostrožnosti, da bi više ljudi svedoka bilo sigurno da se nije desila zamena deteta ili nešto slično.
Porađale su se na stolicama
U drugom veku pre Hrista, grčki lekar Soranus pisao je o porođaju, koji se obavljao obično uz prisustvo babica i dodao je mnogo informacija o tome kako je izgledao čitav proces.
U to vreme, smatralo se da prilikom izguravanja bebe tokom porođaja, žena treba da sedi na stolici sa ručkama za koje bi se uhvatila. Ali, ta stolica nije bila nalik današnjim, već je imala oblik polu meseca kako bi dete moglo da se rodi.
Nekada su se žene porađale same, bez prisustva lekara i babice
Starosedeoci američkog kontinenta su, po nekim teorijama, odlazile same u šumu ili na neko usamljeno mesto pored potoka, gde bi se same porodile. Ali, ova tvrdnja po mnogima nije tačna, već je više moguće da su ženama pomagale babice ili članovi porodice. Ali, interesantno je da niko nije hvatao bebu. Umesto toga, kad se rodi, beba sleti pravo u lišće koje se stavi ispod majke, jer se porođaj uvek vršio stojeći.
Ženama koje su se porađale u kući pedesetih godina prošlog veka, obično je neko brijao pubične dlačice, a takođe su dobijale klistir u ranim fazama porođaja.
Godine 1914, takozvano „budno spavanje” je počelo da se praktikuje kao kombinacija morfijuma, koji smanjuje bol, i skopolamina, koji briše sećanje o nemilom događaju.
Kroz istoriju, još 2000 godina pre hrista do 20. veka nove ere, običaj unajmljivanja dojilja je bio sasvim čest. Obično, majke koje nisu bile sposobne da hrane svoju decu su pribegavale ovome, ali je to bio običaj i kod aristokrata. Pre nego što su izmišljene bočice i formule, dojilje su bile najsigurnija i najčešća alternativa za majčino mleko.
To nije baš izgledalo kao dans, ali renesansne žene koje su se obično udavale između petnaeste i devetnaeste godine, obično su dobijale poslužavnik, obično dekorisan biblijskim slikama slavlja. Obično su ih davali ženama dok su se oporavljale posle porođaja da proslave uspešno rođenje i na njima donosili pileću supu i slatkiše. Kasnije su ih kačili na zid kao dekoraciju i jako su ih cenili.
Iako se od žena danas očekuje da budu spremne da stanu na noge čim se porode, u određenim trenucima u istoriji, ženama je davano mnogo više vremena za oporavak, a nekada nisu ni smele da izlaze iz kuće.
U Kini je bila tradicija da 30 dana po porođaju odleže i da se pridržavaju posebnih pravila ishrane i aktivnosti, a danas je ta praksa ponovo u upotrebi u Kini, ali kod žena koje to mogu da priušte. U mnogim državama danas, period oporavka je obavezan.
Komentari (0)