Specijalno izdanje: Sami kod kuće

„Evo javljaju mi iz režije da imamo direktno uključenje”

Vidimo kadar ulaska u stan, kamerman naglo pomera kameru levo-desno, upućuje pogled na dole kako bi izbegao razbacanu obuću, igračke, izvučeni toalet papir… U kadru se pojavljuje reporter sa mikrofonom u ruci i uplašenim pogledom ka kupatilu odakle dolazi strašna buka. Reporter se kao i  snimatelj bori sa preprekama i zamkama po podu. Približavanjem ulasku u dnevnu sobu smanjuje se buka iz kupatila, ali se čuje glasna muzika sa televizora. Vidimo veliku prepreku na ulasku u dnevnu sobu: plastičnu kadu za kupanje beba. U kadar utrčava Luka. Sav je raščupan i oznojan. Na glavi se vide neki žuti tragovi. Sa zumom vidimo da se upiškio, trenerka je mokra. Ostavlja mokar trag za sobom i utrčava nazad u sobu. Kamera prati njega i zaustavlja se na … meni.  Držim malog Viktora koji se dere iz sveg glasa dok mu se bale slivaju preko usta, moje ruke, pravo do poda… Kamera hvata moj pogled koji je mešavina nervoze, blagog ludila, očaja, potisnute agresije. Novinar hvata moj pogled, okreće se kamermanu, vidimo empatiju u njegovim očima i prstima desne ruke imitira potez sečenja makazama i govori kamermanu: „Seci, seci čoveče, ne mogu ja ovo…”
 

A pre samo dva sata nisam prepostavljao da se ovako može završiti…

Sve je počelo sredinom nedelje kada je Ana nagovestila da će u nedelju imati obaveza na par sati. Projekcija je bila da bi rebalo da je van kuće od nekih 11 do najkasnije 14 – 14:30. Krenula je sa predlozima oko pomoći i podrške, ali sam ja prekinuo sve dileme oko opcija sa stavom: „Mogu ja sam, budi bez brige.” Ana me je zaista nekoliko puta pitala da li sam siguran u šta se upuštam i gotovo svaki dan podsećala da možemo da pozovemo Ivanu ili već nekog. Ja sam rekao da bude bez brige. Eto izazova…
 

Ih, ma mogu ja sa njima dvojicom.
 

U trenutku kada je Ana zatvorila vrata stana Luka je spavao, a Viktor bio na korak od istog stanja, sit i zadovoljan jer je upravo dobio svoju turu majčinog mleka. Moje samopouzdanje na najvišem nivou. Pustih na kompu neki BBC-ijev dokumentarac o Italiji. Prvih sat vremena stvar savršena, Viktor se par puta meškoljio, Luka je čvrsto spavao, idilu sa samo „kvarila” notifikacija od SMSova u kojima se Ana raspitivala da li je sve pod kontrolom. Pitao sam se: „Pa šta ona misli, da neću moći sa dva klinca da izađem na kraj? Pih…”. A onda je sve počelo polako…

Prvo se Viktor uzvrpoljio i počeo da se buni. Pokušao sam nošenjem, ljuljuškanjem i pevanjem da ga odobrovljim, a onda sam odigrao zicer: Ana je spremila jednu dozu mleka. Scena je sledeća: držim Viktora u krilu i dajem mu mleko i čujem Luku kako se budi u susednoj sobi. Čujem ga kako peva i ustaje iz kreveta. Bilo koji moj pokušaj da promenim pozu i odem da vidim šta stariji radi ispraćen je strašnim negodovanjem Viktora.

Ok, kuliram. Čujem kako Luka pravi veliko spremanje po ormaru. Taman se mleko popilo i ja dobijam mogućnost da ustanem kada ugledah Luku kako izlazi iz spavaće sobe. Znam da mu treba malo da „odmori” posle spavanja, ali ja sam smislio šta ćemo mi momci raditi: uzimam plastičnu kadu u kojoj kupamo klince i imam plan da nas dvojica operemo moje Starke „na ruke”. Nemam pojma odakle mi ta ideja. Skinem pertle, sipam malo vode u kadu, ubacim patike, Luki dam jednu četku, ja uzmem drugu. Sipam i malo praška za pranje veša… Viktora sam postavio u kolica, bio je potpuno „urađen” od klope i skroz miran.

Bacih pogled na Lukino spremanje ormana: Cunami.
 

Punih osam sekundi smo Luka i ja prali moje patike, a onda je Luka rešio da četkom krene i po tepihu i zidovima. A onda je desnu starku hteo da odnese Viktoru. Mlađi je počeo da se buni i tada sam se setio da nije podrignuo posle klopanja. Dok sam ga ja izvukao iz kolica, Luka je levu starku izbacio iz kade i sa pertlama krenuo ka WC šolji. Uspeo sam da ga zadržim i da mu otmem četku i pertle. U toku te borbe Viktor je podrignuo i smirio se. Luku sam postavio u stolicu za hranjenje i rešio da mu spremim moj specijalitet. Brzinom svetlosti sam polumokre starke pune praška ubacio u veš mašinu i namestio na najkraći program. Kako je mašina krenula da radi tako sam se setio da se Starke ne peru same u veš mašini jer mnogo lupaju. Pa dobro, ko radi taj i greši. Opraće se nekako. Vratimo se na specijalitet. Ja spremam dobru kajganu. Može obična, može sa slaninom, može sa sirom, a može i sa sirom i slaninom. Može i sa svim kombinacijama koje uključuju i šunku, salamu, suvi vrat i slično. Dosta toga umem da spremim. Mislim na razne kajgane. Kada ja spremam klopu broj sudova koje zaprljam jednak je pripremanju slave za 150 gostiju. Nije bitno. Luka voli moj specijalitet.

Potrudio sam se i oko dekora: kašika kajgane, pored toga dva parčeta hleba sa sirnim namazom. Uz potpuno poverenje Luka je dobio i viljušku. Ma zna tata, veliki smo mi. Viljuška je mom sinu služila da skida sirni namaz sa hleba, a moj master piece od kajgane je gnječio drugom rukom. Onda je baš sa tom rukom krenuo da se češe po glavi i da čačka uho. Možda bi to bilo simpatično, ali baš tada je Viktor ponovo krenuo da se meškolji i buni i da viče i da pravi ogromnu buku. Uzeo sam ga u ruke. Za to vreme je Luka bacio viljušku i krenuo da liže ono što je ostalo do namaza na hlebu. Negde istovremeno sa kompjutera i ozvučenja je krenula neka bezvezna muzika pa sam rešio da unesem malo latino ritma i pustim Santanu. Mislim da se Luki baš svideo moj izbor jer je tanjir sa kajganom završio na podu uz prve rifove starog gitarskog majstora. Uspeo sam da jednom rukom pokupim ostatke specijaliteta, tanjir i da sve stavim na sto i da Luku spustim iz njegove stolice.

Istog sekunda Luka se zatrčao u kupatilo. Dok smo mu se Viktor (u mojim rukama) i ja pridružili mali bandit je pomerio program na mašini. Sve je nekako počelo da lupa i da se trese…
 

Čujem zvuk poruke. Ana sa pitanjem: „Kakvi ste? Neće ovo dugo” 
 

Šta da joj napišem… „Ok smo, uživaj”. 
 

Kucanje tih jedva desetak karaktera Luka je iskoristio da mazne daljinski i da pojača do ludila. Kako sam mu ja prišao on je daljinski bacio iza nekakvih polica, van mog domašaja. Santana je odjekivao. Pomislio sam da je možda moglo biti i gore. Možda je mogao da pojača i da mi prebaci na neke narodnjake pa onda da sakrije daljinski…
 

Glasna muzika je nekako zadržala Luku uz televizor, a ja sam shvatio da se Viktor ozbiljno buni već deset minuta jer je pelena puna. Presvukoh Viktora i prva scena koja me dočekuje nakon povratka u dnevnu sobu (bio sam odsutan možda minut ipo) je Luka koji tapka po „barici” ispred televizora! Otkud barica!? Pa otud što se upiškio. Ok, ništa strašno. Spuštam Viktora u kolica i odlazim u kupatilo. Bacam pogled na jadne Starke u mašini, nemam pojma šta ih je snašlo. Vrte se i lupaju po mašini. Uzimam sunđer da prebrišem Lukin minuli rad. Dok sam ja u poluklečećem stavu i brišem laminat stiže me Luka sa WC papirom u rukama, koji iza sebe ostavlja trag od kupatila, da mi pomogne u brisanju… Baš u tom trenutku Viktor počinje ozbiljno da plače, tačnije počinje da urla. Centrifuga sa Starkama pravi ludačku buku i pridružuje su trci za najglasniju pojavu, Santana je dostigao nivu buke iz kategorije vazdušne opasnosti, a Luka počinje iz sveg glasa da viče nešto što liči na: „Noša!!!”… To je momenat kada se pojavljuje TV ekipa, sa početka bloga…
 

Sledeća scena je da pričam sa novinarem na terasi i pijemo kafu. 

Odmah za TV ekipom je došla Ana, uzela je da ljuljuška Viktora, a Luki dala omiljenu igračku. Mašina je taman završila sa starkama. Rezervnim daljinskim smo Santanu sveli na normalan nivo buke…
 

Novinar mi je pričao da je jednom sam sa dvoje male dece išao na pecanje. Sve mu se vratilo kao dezavu kada je video moj pogled. Kaže: „Nisam mogao brate da te snimam, znam kako je…”. Od tada nikada više nije bio na pecanju. Kaže da je prestao i ribu da jede…
 

UPOZORENJE: ne pokušavajte ovo sami kod kuće…