Reč stručnjaka: Mogu li HIV pozitivne žene da rode zdravu decu?

Ukoliko je HIV status kod trudnice poznat onda je lako, ali ono čega se mi realnom plašimo su osobe koje ne znaju da imaju virus HIV.

Prema poslednjim podacima sa HIV-om u Srbiji živi 2.843 osobe, a koliko mi je poznato ove godine broj će biti nešto veći. Dobro je broj umrlih od AIDS-a smanjen za trećinu, a statitika takođe kaže da je zaraženo 12 puta više muškaraca.

Pretpostavlja se da u Srbiji danas živi između 800 i 1000 osoba koje imaju HIV, a koje to ne znaju. Cilj SZO za 2020.godinu je da se procenat ljudi koji znaju da imaju virus podigne na 90%, taj projekat je prilično ambiciozan za naš region ali je svakao dobar put. 

 

Od 2004.godine oko 50 trudnica je prošlo kroz tretman, a sve bebe koje su rođene su zdrave i nemaju HIV virus. Inače rizik prenosa virusa vertikalnom transmisijom, sa mame na bebu, je manji od 2%. 
 

 

Testiranje je vrlo bitno ali nisam siguran da danas u okviru primarnih razgovora sa trudnicama testiranje na HIV trudnicama nudi. Potrebno je da im se objasne benefiti, jer mi smo odavno izašli iz šablona razgovora o rizičnom ponašanju.

Kada govorimo o trudnicama ona je svakako imala taj jedan nezaštićen odnos, odnosno jedan rizičan momenat. Na predavanjima uvek pokazujemo grafikon u kome smo dali primer jedne osobe i njenog partnera koji su u svom životu imali po dva seksualna partnera. Ako mi dobijemo dete sa trideset godina, ta piramida naših seksualnih partnera biva sve veća, te ispada da je jedna osoba do trenutka dobijanja bebe bila u kontaktu sa 127 osoba. A priznaćete da je to jedan prilično konzervativan pristup, a opet piramida pokazuje da rizik postoji i zato je testiranje neophodno.

  Foto: Tabela seksualne izloženosti

Prva i ključna stvar je edukacija stanovništva, jer je bitno da znamo HIV status trudnice , druga stvar je da kada trudnica već dođe mi njoj ponudimo testiranje. Pritom, bitno je trudnici naznačiti da je testiranje dobrovoljno, da je za nju i bebu važno, da je rutinsko i da se nudi svim trudnicama, ali vrlo je važno i da je to testiranje besplatno. Tek tada ukoliko se utvrdi da trudnica ima HIV ona je u stalnoj komunikaciji sa Institutom za infektivne i tropske bolesti, dakle mi imamo stalnu komunikaciju sa doktorima sa šestog odeljenja, gde je jako važan taj njihov HIV status koji obuhvata različite segmente. Stadium bolesti, zdravstvenog stanja, te je naš pristup nas ginekologa zavistan od toga.

Foto: dr Bojan Vasić u Trion Medical ordinaciji

Jako je bitno da se odmah krene sa preventivnom terapijom, jer osobe koje imaju HIV , a koje nisu započele sa lečenjem, tada sa lečenjem počinju. Tretman takvih trudnica je specifičan, jer postoje različiti protokoli i način na koji im prilazimo, s jedne strane iskustveno jer naš centar je respektabilan zbog godina iskustva koje imamo.

Mi tačno sada već znamo šta da kod trudnica tražimo, ispitujemo, lečimo u kojem delu trudnoće, a jako je bitno da trudnica kod ginekologa dolazi po kalendaru. Na kraju što je možda i najvažnije jeste porođaj.

Naime, virus HIV-a može da se prenese u tri faze – tokom trudnoće , kada je procenat prenosa virusa relativno mali, porođaja koji je najrizičniji, jer prolaskom kroz porođajne kanale bebina koža i sluzokoža stupa u kontakt sa majčinim,  i dojenja. Ukoliko se porodi HIV pozitivna žena, a ona to ne zna, ona će svakako dojiti, a to ne bi smela jer HIV pozitivne majke ne doje svoje bebe. 

Ono na šta smo mi posebno ponosni jeste da pratimo svetske trendove. Do pre pet godina porođaj se završavao carskim rezom. Kod nas od 50 trudnica 27 je porođano carskim rezom. Međutim, danas trudnice uglavnom porađamo vaginalnim putem, a to nam je omogućila jako dobra kontrola statusa žene u toku trudnoće. Suština je da se trudnica može poroditi vaginalno ako u toku porođaja ima dobar zdravstveni status vezan za HIV, ako je njen imunološki status dobar i ako nema merljive partikule virusa u krvi .

Naravno postoje situacije kada ipak pribegavamo carskom rezu kao na primer kada je  prsnuće vodenjaka duže od 3-4 sata jer tada se značajno povećava procenat od vertikalne transmisije. Ipak, posebno sam sretan što naš centar na klinici Narodni Front ima veliki broj trudnica koje su porođene vaginalno. Poslednja trudnica je bila pre par meseci i ona je porođena carskim rezom, ali su razlozi porođaja carskim rezom bile akušerkse indikacije, a ne njen HIV status. 
 

Beba od strane neonatologa i pedijatara ima poseban tretman, te i ona uzima terapiju i  prati se, a definitivna i konačna dijagnoza , odnosno potvrda da je beba HIV negativna, postavlja se 15 meseci nakon rođenja. Tek tada njen imunitet može da nam pokaže da li je beba pozitivna ili negativna, s tim što savremeni PCR testovi to omogućavaju, sa velikom verovatnoćom, većda nam kažu u prvim mesecima života bebe. U toku same trudnoće određivanje HIV statusa bebe nije moguća, ni teoretski ni praktično.

Mi prvi test radimo kada beba navrši 7 dana, potom nakon mesec dana i već nakon tog drugog testa tog PCR-a , koji dijagnostikuje virusne partikule u krvi. Ako kažemo da je beba negativna tada možemo, sa velikom verovatnoćom, da kažemo da će beba biti negativna, s tim što se konačna dijagnoza postavlja tek sa 15 meseci.

Na koji način beba ostaje nezaražena virusom?

 

Da bismo to razumeli moramo da znamo i fiziologiju života samog virusa. Postoje periodi kada virus ima tendenciju da se nalazi u perifernom tkivu i krvi. Međutim ono što je nezgodno u toj čitavoj priči je što virus ulazi u ćeliju i dobar deo njegovog životnog perioda, koji možemo da merimo desetinama godina, bude unutar ćelije. Kada se postigne, da davanjem terapije, virusnih partikula u krvi i telesnim tečnostima nema,  omogućavamo da ne postoji komunikacija između majke i bebe koja se obavlja preko posteljice koja praktično filtrira sve što ide bebi. Zahvaljujući tome stvara se primarna barijera, a na doktorima je da terapijama dovedemo do toga da virusa praktično nema.  Takođe, doktori su tu da pokriju te momente za koje znamo kada je rizik po vertikalnu transmisiju najveći. 

Petnaestogodišnje iskustvo u ovoj oblasti  nam je dalo odličan uvid u to. Naime ono što je relativno novo, poslednjih pet godine, jeste da imamo sve više parova koji su motivisani za trudnoću.  Ako kažemo da je HIV hronična bolest sa kojom se živi, da ti ljudi žive decenijama i da se, ukoliko redovno uzimaju terapiju, njihov životni vek ne razlikuje se od većine ljudi, onda nema nijednog razloga da jedan takav par ne poželi da ima porodicu. 

Foto: Trion Medical

Mi se susrećemo sa dva pojma i to su heterologi parovi, od kojih je jedan od patnera HIV pozitivan, i homologni parovi gde su oba partnera HIV pozitivna. Ti parovi i pristup takvim pravima zahteva poseban tretman,a veoma je važan njihov HIV status.

Postoje kriterijumi na osnovu kojih mi možemo da damo zeleno svetlo da jedan takav par uđe u proceduru. Prirodan odnos se za sada ne preporučuje, čak i ako oba partnera imaju virus HIV. Naime, postoje različiti tipovi virusa te ukoliko jedan od supružnika ima HIV duži period on prima sasvim drugu terapiju u odnosu na osobu koja HIV ima kraći vremenski period.

Ono što je danas standard jeste da parovima koji nemaju problem steriliteta preporučujemo različite procedure, a njihova suština je da se uzorak sperme obradi do mere gde se će virusne partikule HIV-a biti nemerljive. Tada je rizik za transmisliju, u ovom slučaju to je horizontalna transmisija, takoreći nemerljiv. Za sada nema istraživanja koja pokazuju da je artificialnom inseminacijom, ili nekom njenom metodom, zabeležen neki slučaj transmisije. 

Pored toga mi gledamo da sve procedure budu što manje invanzivne po par i  tada posmatramo različite aspekte poput bioloških, te gledamo da dajemo prvo bezazlenije lekove, i psiholoških aspekata te se trudimo da te procedure ne budu previše naporne.

Naravno, uvek se pruža i psihološka pomoć paru i to je neophodno jer oni, sem toga što se oni suočavaju sa potrebom da imaju porodicu, imaju različita psihička opterećenja. Nije retkost da par u toku tih komplikovanih procedura i odustane, te je bitno da je krene od jednostavijih i jeftinijih metoda gde prvo mesto ima artificijalna inseminacija.

Relativno skoro je država omogućila HIV pozitivnim osobama , kao i obolelim od hepatitisa C , da uđu u državni program. Tako da par koji ima problem sa plodnošću može biti deo i programa VTO, te ukoliko se zadovolje ostali  kriterijumi virus HIV-a više nije isključivi faktor.

Kod nas dolaze parovi kojima se srušio čitav svet. Mi  sa njima prolazimo sve strahove, ali smo u prilici da pomognemo. Nema ništa lepše nego kada smo u prilici da, nakon svega, vidimo par koji nas poseti sa bebom. Njihov život tada se skroz menja i oni postaju potpuno drugi ljudi. Upravo to je lepota onoga što je medicina danas omogućava.