Prvi razred u doba korone, roditeljska briga i dečija bezbrižnost

-Peđa, sine a gde ti je druga maska?

–Izgubio sam je mama.

-Pa kako ljubavi?

-Pa kada smo izašli napolje ja sam je skinuo i igrao sam sa drugarima žmurke i negde mi je ispala i nisam mogao da je nađem. I kada smo se vratili u učionicu ja sam stavio onu rezervnu.

-Ma dobro srećo, to je samo maska, nema veze.

Foto: Privatna arhiva

Da mi je neko pre godinu dana rekao da ću voditi ovakav razgovor sa mojim sinom koji je pre nekoliko dana pošao u prvi razred rekla bih mu da ima ozbiljnu dijagnozu, ali ovaj septembar i ovaj početak školske godine je malo neobičan.

I dok su ranijih godina prvaci imali svečani prijem u Pozorištu za decu uz priredbu koju organizuju stariji đaci ove godine su se sa svojim novim učiteljima upoznali na mnogo skromniji način. Roditeljski u školi sa maskama na licu. I dok se na deci ne primećuje ništa, učitelji su pomalo zbunjeni, trude se da na sve moguće načine upute roditelje, ali i mališane u nova pravila i obaveze. Roditeljima je ulaz u školu zabranjen, dečicu ostavljaju u naznačeno vreme ispred škole, tu ih preuzimaju učitelj i učiteljica, odeljenje se deli u dve grupe, svaki đak sedi sam u klupi… Deca, naravno, nose maske, a iste mogu da skinu samo kada sede u klupi i ćute.

Na muzičkom se ne peva, fizičko će biti da tako kažemo redukovano, vežbaće se na način da se drži distanca. Objašnjavaju nam da škola i pored svega što se priča ima dovoljno dezinfekcionih sredstava, da u toaletima ima sapuna. A u ovo nezgodno vreme i roditelji imaju puno pitanja, da li deca treba da nose gelove za suvo pranje ruku, šta mogu da donesu kada su rođendani da počaste drugare, kako su koncipirani obroci deci koja su u celodnevnom boravku… Sila Boga ne moli, zdravlje je najbitnije.  

Foto: Privatna arhiva

Roditelji imaju neki čudan izraz lica, osećanja su pomešana, zabrinutost, nelagoda, a opet sreća i ponos. A deca… Pa oni su ipak naši heroji, oni su srećni, ushićeni, jedva čekaju da upoznaju nove drugare i da steknu nova znanja i veštine. 

Noć pred 1.septembar i dugoočekivani polazak u školu kada su deca zaspala plakala sam kao kiša. Neko bi to pravdao i hormonima jer sam se porodila pre dva meseca, ali opet tu je i briga zbog novonastale situacije, njegove adaptacije, prihvatanja obaveza…

Jedva sam čekala vreme da odem po njega po završetku nastave, a onda sam čekala nekih 20 minuta ispred škole.

Već pomalo zabrinuta zašto i kako, on je sav poletan i ushićen izleteo iz škole i na moje pitanje gde je tako dugo rekao mi je „Pa ona učiteljica je počela da čita Zlatokosu i čekao sam da završi”. I sve je super, i učitelj i učiteljica su dobri i pisali su na tabli, a to je tako cool. I ona hrana je odlična, mada ipak mama najbolje kuva, ali i oni su dobri.

Razmišljamo kako će izdržati pod maskama, kako će disati, a oni jedva čekaju da se pohvale drugarima svojim spiderman maskama.

Oni teret korona virusa i takozvanih preventivnih mera podnose mnogo bolje od nas, a pogotovo deca poput prvaka koji nova pravila ma koliko nama delovala čudno usvajaju kao normalna. Najvažnije je da roditelji svoj strah i brigu ne prenose na decu.

Bitno je da deca idu u školu, da se druže pa makar i na distanci sa svojim vršnjacima.