Prva školska takmičenja i takmičarski duh

Pre neki dan je Zverčica došla kući sa parčetom papira sva uzbuđena. Na papiriću je bio poziv roditeljima da potpisom odobre učestvovanje na takmičenju iz matematike. Učiteljica je dodatno „podgrejala” uzbuđenje jer im je rekla da svi koji su dobili čuvenu zlatnu zvezdicu imaju šansu da pobede.
 

Rekoh već da joj matematika ide dobro, kupili smo i Mislišu. Ali takmičenje, to je ozbiljnije.

Prvo sam joj rekla, ok ajde da razmislimo, to će biti dodatni časovi i obaveze.

„Ali maaamaaaa ja želimmmm. Volim da se takmičim.”

Znaš li ti, mišu moj, šta su takmičenja?

Priključila se i moja mama, onako zvaničnim glasom joj reče:” Takmičenja su ozbiljna stvar, mora puno da se uči i radi…”

Morala sam da prekinem pedagogiju, hajde da vidimo šta Zverki ima da kaže.

I ona reče:” Meni je matematika zabavna, meni su takmičenja zabavna!”

Da, ima ona taj takmičarski duh. Voli, kao i svi, da bude najbolja i voli da je hvale, kao i svi. Koliko je to dobro? Koliko to treba negovati i ohrabrivati? Ja kao njena mama mislim da je ona najpametnija i najlepša na svetu ali to misli svaki roditelj za svoje dete. Na žalost i deca imaju svoje granice. Koliko ih forsirati? Ne znam. Ja ne želim da forsiram i da neke ambicije isterujem preko nje. Ona ima svoja interesovanja . Ona je ona i voli da se takmiči. Njoj je to zabavno. Neću reći da joj prija kad izgubi ali čini mi se da je to tera dalje.
 

Jutros je odlepršala srećna u školu sa potpisanim papirićem.

Nek se zabavlja ako joj je matematika zanimljiva.