Prihvatite pomoć kada vam je nude

Juče sam imala baš baksuzan dan. Puno nekog posla i trčkaranja, a auto naravno kod majstora. Odužio se i domaći nešto, ali završen je na vreme. Spremile se mi na balet kad brava na kapiji puče. Šta ću sad, ona plače moooram da idem, ja nervozna, naravno da se sve dešava kad matori nije kod kuće. Došla moja mama, a ja tako besna i na nju, šta mi se sad mota kad sam u problemu. Elem, mama je pričuvala kuću dok se mi nismo vratile.

I tako vraćamo se peške sa časa, pola grada razrovano, ona neprijatna vrućina u februaru, kaput mi smeta, torba me nervira i odjednom zen momenat. Zverčica cvrkuće, prepričava mi dan i kaže: Baš dobro što je došla majka da nam pomogne.

Da, baš dobro.

Sećam se kad se tek rodila, a ja pomislila da imam tapiju na roditeljstvo i mogu sve sama. Nikakvo petljanje u naš život ne dolazi u obzir – ja mogu sve sama. Mama, svekrva, moj brat su nailazili povremno i pružili mi recimo šansu da odem kod frizera na miru ili da se okupam onako ležeći u kadi (sećate se kad su bebe tuširaš se i pereš kosu za neverovatnih 4,7 minuta – moj lični rekord).

To je pomoć. Ne velika, ne materijalna – to je ta pomoć koja je svima potrebna, a koju tako lako nazivamo petljanjem, dosađivanjem, zabadanjem nosa.

Juče sam shvatila, zapravo Zverčica mi je pomogla u tome da je vrlo bitno naučiti dete da ceni pomoć i da je pruži kad god može i kome može jer ti se vrati kad ti je najpotrebnije. Kao meni juče.