PRIČE IZ PORODILIŠTA: Moja cimerka Tanja
Muškarci su nekada imali svoje priče iz vojske, rata ili iz lova. Vremena su promenila njihovo iskustvo, mlađe generacije ne raze strojevim korakom jer nema redovnog služenja vojnog roka, a hvala Bogu, nema ni rata. Sa druge strane, žene su polako iskoračile iz patrijarhalnog ćutanja, postale sagovornice u svim važnim pitanjima, ali su zauvek ostale verne pričama o deci ili za decu. Govore o deci kao majke, tetke, bake, kume, starateljice, ali i kao vaspitačice i učiteljice, to su uostalom pozivi gde je ženski svet zastupljeniji upravo zbog vekovne skoncentrisanosti na decu. Za žene je porodilište što je za muškarce ranije bila vojska. Svaka odatle sem novog života, ponese i poneku priču svojih trenutnih sustanarki. A priča je uvek mnogo! Istina, zavisi i od toga koliko jenaše uvo osetljivo na kazivanje i naše srce na sudbinu drugog čoveka.
U Višegradskoj su se često smenjivale žene na susednim krevetima, jedne su pristizale, druge posle porođaja odlazile… Sve oči su naročito napregnute kada je među nas došla jedna nežna srtarica, hrabra Novopazarka sa rizičnom trudnoćom u 63. godini! O njoj su izveštavale novine i sve smo i bez razgovora znale sve. Žene su joj se uglavnom divile na odlučnosti, mada se mogla čuti i poneka zamerka što ipak mnogo rizikuje… Ona je, kasnije sam čitala, svoju borbu završila kao pobednik i postala majka jedne devojčice. Međutim, neke od žena su svoju borbu započele tek po izlasku iz porodilišta.
Moja najdraža sustanarka bila je jedna Šapčanka udata u Beograd, sa etiketom “treći put carski rez”. “I to je hrabrost”, govorili su u prolazu medicinski radnici u Višegradskoj. Delile smo sobu posle porođaja. Sećam se kad su nam prvi put doneli decu, moj mališan je bio najglasniji, što je teško palo na moje neiskustvo. Ona je ustala zaboravivši na ranu koja je kod nje, iz nekog razloga, išla ukoso preko celog stomaka do grudnog koša, ogradila svoje svoje dete, a uzela moje. Uz njene savete za tren je bio miran u mom zagrljaju. Tanja je inače bila vaspitačica, a tada moj lični heroj. Kasnije je postala i moj verni čitalac čak iz Beograda, a onda mi se javila. Tražila je da postane moja priča jer je po povratku sa porodiljskog ostala bez posla u jednom beogradskom privatnom vrtiću! Šok je potrajao! Na njeno mesto, kako je saznala, došla je nestručna osoba. Zar ustanova koja opstaje zbog mališana daje otkaz majci troje dece? I paradoks, i glupost, i nepravda, a Tanjina borba tek je predstojala. Mogla sam joj ponuditi samo razumevanje i uobličiti njeno iskustvo. Kasnije se ispostavilo, pravno, da to nije otkaz, već joj jednostavno nisu produžili ugovor. Pravnici prave razliku, za žene je – dozvolite – suština ista… Neko “pametan” valjda je podrazumevao da majka troje dece ne može biti posvećen radnik, a zapravo niko nije tako požrtvovan i tako borben. Slika Tanje kako ustaje i ostavlja svoje dete da bi moje umirila nije za mene samo uspomena iz porodilišta, nego i primer ženske solidaronostri i ljubavi za svu decu. Čovek spontano pomisli “Blago deci koja je ona bila vaspitačica!”
Ovaj tekst nastao je onda kao odgovor na Tanjinu želju, ali možda je on, zbog neke druge majke, aktuelan i danas. Svakako je opomena da ne smemo ćutati sve dok svako majčinstvo ne bude jedna lepa priča, a i svako odrastanje… To je suština i Bepca, zar ne?
O autoru
Dragana Glišić je mama jednog plavokosog Alekse i nastavnica stotinak učenika u OŠ “Jovan Cvijić” u Loznici. Predaje srpski jezik i književnost. Saradnica je lista “Loznički nedeljnik” gde radi kao lektor i kolumnista.
Komentari (0)