Pričam ti priču

Svašta sam pravio i glumatao kako bih zanimao Luku. Čitali smo knjige i stripove, pravili parking za autiće, ređali kocke do beskonačnosti, smišljali koreografiju na domaće rok pesme… Sve što sam nabrojao ume da mu zadrži pažnju maksimalno u jednocifrenim minutama. Jurili smo se, svađali, prepirali, sakrivali…. Padne meni na pamet da mu ja pričam priče, stare dobre priče. Svi ih znamo, pobogu. I krenem ja Tri praseta. To je zicer, naravno da znam…

 

„Bila sine tri praseta, nisam siguran da li su bili braća ili su samo bili prijatelji ali nije ni bitno. Dvojica su bili tako sine, malo opušteni a jedan baš bio vredan, skoro pa štreber” Luka ponovi: „Treber”. „Jeste sine, jedan štreber i kako da ti kažem, dva blebana.” Ponovi Luka „Bebana”. „I onda je taj jedan pravio kuću od cigala i maltera i imao je biber crep a ova dvojica su se glupirala i napravili kuće, jedan od sena a drugi od dasaka”

„I onda je sine došao strašni Vuk”, Luka se pretvorio u uvo i gleda me raširenih očiju. „I vuk je povikao: kada ju dunem i vatru sunem…” Odjednom se zamislim nad onim što izgovaram, prvo u sebi a potom i glasno: „Ana, kako bre vuk da vatru sune?”. Kaže Ana: „Nemam pojma Dejane, tako priča ide”… Ok, pomislim, nastavljam: ”Kada ja dunem i vatru sunem srušiću ti kuću. I vuk dune i sruši kuću od sena i onda ovo prase pobegne kod onog drugog što je napravio kuću od drveta. I opet dođe vuk i opet kaže: Kada ja dunem i vatru sunem srušiću vam kuću i dune vuk i sruši i kuću od drveta, i ova dvojica blebana pobegnu kod trećeg ortaka, ovog što je zidao od cigala. I opet dođe vuk i počne da se pravi pametan i kaže kada ja dunem i vatru sunem srušiću vam kuću i prasići mu kažu hoćeš malo sutra i vuk počne da duva i duva ali ništa.” I onda se setim pesmice i zapevamo u glas Luka i ja: „Ko se boji vuka još, tri za groš, tri za groš, vuka se ne bojim ja…” i Luka iz sve glasa: „Tralalalaaaa.”
 

I zamislim se koliko ja zapravo znam priča od početka do kraja i pitam Anu: „Kako se završava Crvenkapa, nju i baku je progutao Vuk i šta se onda desilo?” Kaže Ana: „Došao je lovac i rasporio sa lovačkim nožem stomak vuku i spasao baku i crvenkapu” I ja se setim: „Jao jeste a onda su mu u stomak ubacili kamenje i onda je on bio žedan i kada se nagnuo u bunar, kamenje ga zanelo i upao je u bunar.” Kaže Ana: „Ja baš nisam sigurna da je takav kraj, zar to nije kod onih sedam jarića?”. Pomislio sam da je možda u pravu ali nekako mi se i nije objašnjavalo detetu da je lovac isekao stomak vuku. I ponovo sam se glasno pitao: „A što je ono beše Snežana zapalila u šumu i kod patuljaka?”. Tada me Ana podseti da je tu opet neki lovac, uzeo je srce od mladog jelena kako bi pokazao zloj veštici da je obavio posao… A onda sam se pitao jel su Trnova ružice i Uspavana lepotica iste priče? Znam kako počinje Pinokio ali zašto je on, ono kasnije lagao, pa mu je porostao nos…
 

I shvatih da mi je potrebno da se podsetim priča. Umem da improvizujem ali mi definitivno treba podsetnik. Improvizaciju ću koristiti da izbegnem sečenje stomaka, vađenje srca i slične stvari… Kada smo već kod toga, jel vama poznate pesmica:
 

Puže, puže pusti rogove,
ako nećeš pustiti…