Priča o trudnoći u avionu
”Svi mi govore da sam luda što hoću da putujem u Abu Dabi u sedmom mesecu trudnoće. Zato hoću tebe da pitam, ti imaš iskustva sa tim.” Pre neki dan stigla mi je poruka ove sadrzine. Da, zaista, imam iskustva.
Da vidimo: Barcelona-Katanja; Katanja-Madrid i povratak; Katanja-Bukurešt-Beograd-Rim-Katanja; Katanja-Malta i povratak; Katanja-Bolonja i povratak; Katanja-Firenca i povratak; Katanja-Marsej. Ukupno 14 letova. Prvi kada smo tek saznali o trudnoći, poslednji 2 nedelje pred ulazak u deveti mesec, kada apsolutno svaka kompanija zabranjuje letenje.
Leteli smo sa uglavnom niskobudžetnim kompanijama. Niko da pomogne. Kada sam sa svojim ručnim prtljagom zamolila stjuardesu da mi pomogne, ona me samo prostreljala mrkim pogledom i samo hvala latinoamerickim sapunicama što sam znala da joj kažem ”Estoy embarasada”, pa mi je nekako podigla koferčić (u kome je, doduše, bilo preko 10 kg, jer je moj mužić pametno spakovao knjige, računajući na to da će gledati samo zapreminu kofera, a ne i težinu). Dakle, ono sto prvenstveno mogu da savetujem trudnicama je da daju neki dinar više ali da lete kako treba, nekom pouzdanom kompanijom. Nisam plaćena za reklamu, ali jedino na letu sa našom nacionalnom kompanijom prozvali su trudnice kao prioritetne pri ukrcavanju.
Apsolutni biser bio je let na relaciji Bukurešt-Beograd. Nekako sam se odlucila da odem svojima, nakon što sam se preračunala da ima skoro godinu dana kako nisam bila u Srbiji, a i kako ću sledeći put verovatno ići nakon godinu dana, a pošto su jedan i jedan dva, to je prelomilo da odem kući svojima, uprkos tome što je bila sezona gripčina i prelazni period iz zime u proleće (dakle daleko hladnije nego na mom divnom mediteranskom ostrvu).
Pred ulazak u avion, proćaskala sam sa dva gospodina, jedan od njih je bio stranac, iz severne Evrope, ali ne sećam se odakle tačno beše. Kad smo ušli u avion, najmanji avion kojim sam ikada letela, veličine autobusa koji saobraća na relaciji Velika Plana – Lapovo, ispostavilo se da sam i sedela pored gospodina iz Skandinavije, a da je on generalni direktor IKEA-e za Balkan! Vreme vrlo promenljivo, turbulencija kao nikad do tada. I moj doručak koji je završio u mojoj kosi, na stočiću, u tanjiriću… Znala sam da nije trebalo da pijem sok od ceđene pomorandže koja nije ni mirisala na pomorandžu (standardi za pomorandžu porastu kada živite na Siciliji). A onda moj brat pukne od smeha zato što naš zet sanja o tome da se zaposli u budućoj Ikei, a ja se ispovraćam po direktoru, a pri tom ne uzmem kontakt.
Putovanje u Bolonju donelo je bolove u nogama. Tada sam već bila šesti mesec trudnoće. Nikada nisam imala probleme sa venama ranije. Ali tada je počelo, svaki put nakon leta nedelju dana sam morala ledom da hladim listove i držim noge podignutim dok spavam. Naravno, kasno proleće u Italiji nije pomagalo. Ova godina bila je vanredno paklena. A Bolonja i Firenca poznate su po tome da, kad je toplo, to je na nivou gušenja u toploj vodenoj pari.
Ima mnogo manje glamura u ovim putovanjima nego što je to možda delovalo u mojim Facebook statusima. Koliko puta sam pomislila da bih želela da celu trudnoću presedim na periferiji, samo sa izlaskom do lokalne poslastičarnice. Neka trudnica, koja je bila uglavnom u svojoj kući i mestu, možda je sanjala da putuje i švrćka se.
Na kraju, i jedno i drugo je dobro, ako se prihvati kao ”status quo” u datom trenutku našeg života.
O autorki
Ivana Radić ima 30 godina poreklom je iz Velike Plane, ali trenutno živi na jugu Francuske. Sa mužem Dominikancem ima malenu devojčicu. Radi doktorat iz agroekonomije i aktivna je u nekoliko međunarodnih organizacija. Živela je u mnogim državama i ima divne prijatelje širom sveta. Njene blogove možete čitati na blogu Kafa sa mlekom
Komentari (0)