Priča o Nikoliji: Borba za divovsku pobednicu

Novembar je mesec posvećen prevremeno rođenim bebama, a portal BEBAC s ponosom objavljuje priče roditelja koje svedoče o neverovatnoj hrabrosti i borbi za novi život.

Ovo je priča koja nas vodi kroz dramatičnu borbu za opstanak male Nikolije, čija je životna drama počela u 21. nedelji trudnoće, a kulminirala porođajem u kritičnoj 25. nedelji kada je imala svega 820 grama, a poslala nam je mama Dušica Josipović iz Pančeva.

Naša borba počela je dosta rano, blizanačka trudnoća kojoj smo se beskrajno radovali posle višegodišnje borbe za potomstvo. Nažalost, sredinom trećeg meseca jedna beba izgubila je srčanu radnju. Bolan trenutak za nas i jedina uteha u tom trenutku bila je to što je druga beba napredovala odlično. Nastavak trudnoće protekao je mirno sve do 21. nedelje kada su krenuli bolovi u stomaku. Iako je trudnoća uredno vođena od prvog dana, nastale su velike poteškoće. Počeću od toga kako je sve počelo…

Tog jutra, 10. juna, krenula sam na redovnu kontrolu do bolnice u Pančevu, u papučama i sa flašicom vode u ruci. Nisam mogla ni da zamislim kako će se situacija dalje odvijati. Tokom pregleda dežurnog ginekologa primećeno je da je grlić skraćen na 10 mm i da je vodenjak u kanalu. Rečeno mi je da odem po stvari i vratim se u bolnicu jer će verovatno doći do pobačaja u toku 24h. U tom trenutku sve mi se srušilo, sva borba kroz koju smo prošli. Samo sam izašla iz ordinacije i rekla suprugu: “Moramo do kuće.” Pakovala sam torbu i plakala, svesna da je gotovo sve. Nešto posle 14h vratila sam sam se na odeljenje ginekologije, u sobu koju zovu priprema, gledajući druge žene koje u terminu čekaju svoj porođaj. Celu noć nisam spavala, gledala sam kako ih odvode u salu… a ja, ja nisam znala šta uopšte tu radim i šta će sa mnom biti.

Jutarnja vizita – konačno malo nade za mene. Doktorka koja me je pregledala samo mi je rekla: “Ajde da vas prebacimo za Beograd, da vam bar damo šansu da se porodite, ovde su vam šanse nikakve.” Ubrzo nakon toga sanitet Pančevačke hitne pomoći stiže ispred bolnice, došli su po mene. Moj strah je bio ogroman, samo sam želela da suprug bude pored mene. Nažalost, to nije bilo moguće, zbog procedure morala sam sama.

Utorak, 11. jun, 14h, stigla sam u Višegradsku. Tog jutra ušla sam u 22. nedelju trudnoće i moja beba je imala oko 450 grama. Nakon nekoliko pregleda odlučuju da me ostave da ležim na odeljenju Humane reprodukcije. Nadala sam se da ću tu biti dva, tri dana i idem kući. Nažalost, moje stanje je bilo mnogo teže nego što sam mislila. Analize su pokazale da imam kandidu i ešerihiju, grlić koji je totalno skraćen, dilatacija 2 mm.

Sećam se, suprug je došao u posetu, koju smo preplakali oboje, kao i svaku sledeću. Izašla sam da ga ispratim do hodnika, to je ujedno bio i poslednji put da sam ustala u narednih mesec dana. Strahujući da vodenjak ne pukne, svako kretanje mi je bilo zabranjeno, nisam smela čak ni da sedim, ležala sam sa nogama podignutim uvis. Dani su prolazili sporo, strah i rizik od prevremenog porođaja bio je sve veći.

Dešavalo se tokom vizite da sve žene iz sobe idu na pregled, samo ja ne.

Petak, 28. jun, doktor odlučuje da uradimo ultrazvuk. Beba ima 800 grama, dilatacija 5 mm. Od svega što mi je tokom pregleda rečeno, jedna rečenica mi je bila u glavi: “Samo da uđete u 25. nedelju, tu beba već ima neke šanse.” Tokom vikenda krenule su moje prve kontrakcije koje su bile sve jače.

Sreda, 3. jul, 7h. Ušla sam u 25. nedelju. Budim se, a krevet mokar. Desilo se ono od čega smo strahovali – pukao je vodenjak. Prebacuju me hitno u salu, nisam stigla čak nikome ni da javim da kreće porođaj. Tek sada, kada je prošlo godinu i po dana, shvatam koliko sam bila hrabra u tom trenutku i koliko je moja želja bila jača od svega. Sati su prolazili, bolovi postajali sve jači. Jedna indukcija, druga… plodova voda zelena, beba kritično, ja takođe, kreće sepsa… I konačno, u 15.20h rodila se moja mrvica. Ništa manje, a lepše do tada videla nisam. Bila je toliko lepa i toliko mala, mislim da je mogla u šaku da stane. Moja Palčica. Babica me je pitala: “Da li čujete svoju bebu?”. Rekla sam zbunjeno: “Ne”, jer je bila toliko mala da se njen plač jedva čuo. Tada je približila kako bih mogla da je čujem. Nije imala snage, borila se…

Pomazila sam je i rekla: “Hvala ti Bože.” Mislim da je sav bol nestao u tom trenutku. Nisam znala ni kuda je vode ni šta će dalje biti sa njom. Samo mi je rečeno da ima 820 grama, 33 cm i da je dobila ocenu 3. Nakon toga stiže doktor, dobijam totalnu anesteziju, jer je rađena revizija. Budim se u 19h, pitala sam svaku sestru, doktore da li je moja beba živa. Niko mi nije davao odgovor. Prebacuju me na 4. sprat, ulazim u sobu gde majka leži sa svojim bebom. Htela sam da umrem od tuge. Sati prolaze, a ja i dalje nemam nikakvu informaciju. Tek oko ponoći dolazi neonatolog i saopštava mi da je beba živa, ali životno ugrožena i da se ne zna da li će dočekati jutro. Pitali su me da li imam snage da ustanem da me odvedu da je vidim. Rekla sam “Da” i krenula. Slagala sam ih, jedva sam hodala, ali morala sam da je vidim. Stajala sam sat vremena pored inkubatora i plakala. I tako danima…

Ujutru su došli iz matične službe da me pitaju za ime. Odlučila sam da bude Nikolija – pobednica, verovala sam u nju. Nakon nedelju dana otpuštena sam iz bolnice, suprug je došao po mene. I dan danas ne postoje reči kojima bih opisala sve što sam osetila u tim trenucima: bes, tugu, nemoć… Gledala sam druge majke kako izlaze srećne sa svojim bebama, a ja, ja sam iznela torbu sa prljavim vešom. Došla sam kući praznih ruku, plakala sam satima… imala sam samo jednu sliku moje bebe u inkubatoru.

Sledećeg jutra javljeno mi je da je moja beba prebačena na Institut za Neonatologiju, gde nastavlja svoju borbu. Otišli smo odmah u posetu, prognoze u tom trenutku su bile jako loše. Intenzivna nega, aparati za saturaciju, svuda po njoj igle. Beba je trenutno imala 700 grama, dve sepse, krvarenje na mozgu, konvulzije. Iz dana u dan ništa se nije menjalo, pila je po nekoliko kapi mleka.

Vreme je prolazilo, svakoga dana odlazila sam u posetu, nije bilo dana da ne idem, makar na 5 minuta. Svaka poseta je počinjala i završavala se isto – u suzama. Nakon dva meseca konačno osmeh na mom licu. Stižem u posetu, a sestra mi govori da je moja beba prebačena na odeljenje poluintenzivne nege. Mislim da sam u tom trenutku mogla da poletim. Nikolija je počela da napreduje, skinuta je sa svih aparata koji su je održavali u životu, počela je da dobija na gramaži, prebacili su je u krevetac… Dobila sam priliku da dve nedelje pred otpust budem u bolnici sa njom. Bila sam u isto vreme i srećna i tužna, jer nas je delio samo jedan sprat. Mogla sam da budem sa njom samo nekoliko puta dnevno u vreme posete. Ležala sam u svojoj sobi znajući da plače i da sam joj potrebna, a ne mogu da budem pored nje…

I konačno, posle 107 dana provedenih u bolnici, krenule smo kući. Tata je došao po nas sa balonima i cvećem, svi su nas ispratili, a ja… ja sam bila najsrećnija na svetu, jer moja mala mrvica izlazi iz ove borbe kao pobednik bez dijagnoza.

Danas, posle skoro godinu i po dana, Nikolija je zdrava i napredna devojčica. Teška 11 kg, polako počinje da hoda samostalno, govori mama, tata… I sada kada je sve to loše iza nas i kada se setim svega kroz šta smo prošle, i dalje ne znam odakle mi snaga da izdržim sve to, jer očigledno nismo svesni koliko smo jaki dok se ne nađemo u situaciji u kojoj moramo da se borimo i izađemo iz nje kao pobednici. Svakoj mami koja trenutno prolazi kroz ovakvu situaciju poručila bih da veruje u svog diva, njihova snaga je posebna.

Veliki pozdrav za sve male divove i njihove roditelje.