Zamolili smo roditelje prevremeno rođenih beba da sa nama podele priče o njihovom rođenju, borbi koju su prošli i neverovatnoj snazi koju su pokazali. Ovo je priča mame Snežane o sinovima Nikoli i Novaku, blizancima rođenim u 30. nedelji trudnoće.
Moji blizanci, Nikola i Novak, rodili su se u 30. nedelji trudnoće, mnogo pre vremena.
Nikola je imao 1.520 grama, a Novak samo 1.360.
Nisam znala, niti sam mogla da zamislim, šta znači prevremeno rođeno dete — dok nisam morala da naučim, kroz strah, neizvesnost i snagu koju nisam ni znala da imam.
Proveli smo 57 dana na Institutu za neonatologiju.
Bilo je dana kada nisam znala hoću li izdržati.
Novakova creva nisu radila — bio je kandidat za stomu. Pio je dnevno samo 2 ml mleka, 4 puta. Nikola je imao 12 dijagnoza, Novak osam.
Moj svet se raspadao, a ja sam svakog dana pokušavala da ga sastavim.
Prvih 54 dana bili su u inkubatoru.
Slika koju nikad neću zaboraviti je ona kada smem da ih dodirnem samo 15 minuta, kroz mali otvor na inkubatoru… To ostaje urezano zauvek.
Sedmi dan posle porođaja prebačeni su iz Narodnog fronta na Institut.
To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu.
Dan kada druge mame izlaze iz porodilišta sa bebama u naručju… A ja izlazim sa otpusnom listom i idem da vidim svoje bebe koje se transportuju bez mene.
Taj osećaj praznih ruku, a punog srca bola… Ostavlja trag.
Bilo je dana kada krenu na bolje, pa padnu.
Bilo je noći kad uđem, pogledam ih u inkubatoru, tako malene — kao hleb od jedan kilogram — a onda moram da krenem kući i ostavim ih tamo.
Te slike bole do kostiju.
Zbog stresa sam izgubila mleko.
Plakala sam pored inkubatora, nosila strah u svakom dahu.
A onda mi je jedan doktor rekao: “Mama, energija koju donosite njima je ono od čega zavisi koliko će izdržati.”
Tog trenutka sam se trgnula.
Shvatila sam da moje suze njima ne pomažu.
Naučila sam da ne plačem kad ulazim kod njih na hranjenje na svaka tri sata.
Počela sam da im pričam: “Vi ste moji herojčići, moji lavovi. Idemo kući da pravimo sranja.”
I uspeli smo.
Izborili smo se.
Za sada nemamo nijednu dijagnozu.
Samo čekamo da progovore i da jednom zauvek kažemo: “Pobedili smo.”
Danas smo ponosni — na njih, na mene, na sve ljude koji su bili uz nas.
Na moju najbolju drugaricu Snežanu Kovačević, na moju braću, na njihovog tatu.
Na sve koji su nas nosili kad ja nisam imala snage.
A najviše od svega, ponosni smo na naše male lavove.
Na naše herojčiće koji su pobedili život pre nego što su i počeli da ga žive.
Komentari (0)