Danas delimo sa vama priču mame Milane, o preeklampsiji i prevremenom porođaju koji je usledio.
Počeću tako što ću prvo reći da je sve bilo u redu do tog 26. oktobra 2020. godine. Uveče počinje jak bol u glavi i pritisak ide čak do 200. Muž me odvodi na hitan prijem u Subotici. Tamo me prima veoma ljubazan doktor, a sestrica mi opet meri pritisak. Pošto nije išao ispod 200/90, doktor odlučuje da me zadrži tokom noći na posmatranju.
Ujutru mi javljaju da me prebacuju u Novi Sad, u Betaniju, i da ću tamo morati da ostanem da ležim na održavanju trudnoće. U Betaniji mi doktor, koji me je primio, saopštava da imam preeklampsiju. Ležala sam sve do 18. novembra.
Tog 18. novembra, dok sam bila na pregledu, jedna doktorka odlučuje da bi bilo bolje i za bebu i za mene da me porode sutra ujutru, jer dete ne prima dovoljno kiseonika. Tu me je počela hvatati panika. Muž mi je bio kod kuće u Subotici, moja majka i sestra su doduše bile nešto bliže. Zbog korone je bila i zabrana poseta, ali pomislila sam: “Šta ću, samo da sve prođe na miru.”
Došao je i taj 19. novembar. Da se vratim samo na to da sam od silne nervoze, iako nisam sebi htela da priznam da sam nervozna, imala toliko jak bol u glavi da nisam mogla zaspati od bola. Na kraju sam nekako zaspala u sedećem položaju.
Znači, kad me je sestrica probudila, povela me je u salu. Iskreno, ne znam ni kako sam došla do te sale, jer iako sam hodala, nisam osećala svoje noge. Inače je rečeno da će biti spinalna anestezija, ali pošto mi je pritisak počeo rasti, nisu hteli da rizikuju, pa su mi dali totalnu anesteziju.
Kad sam se probudila, prvo što sam pitala je li sa bebom sve u redu, je li dobro i mogu li ga videti. Rekli su mi da je dobro, ali da su ga hitno morali prebaciti u Dečiju bolnicu i da će pedijatar doći da mi da ostale informacije vezane za dete. Ležala sam posle još četiri dana, zbog carskog, ali ta četiri dana su za mene bila kao noćna mora. Em prvo dete, em ga nisam videla, gledala sam kako drugim mamicama donose bebe, a moje nema.
Kad sam izlazila, bila sam slomljena jer su svi nosili bebice kući, a ja sam izašla praznih ruku iz bolnice. Otišli smo do Dečije bolnice, gde mi je rečeno da ga ne mogu videti. Samo sam ostavila pelenice i izašla uplakana i još više slomljena. Svaki dan sam zvala da čujem za njega, kako je, i da pitam ima li slobodno mesto da ja odem kod njega.
Kad su napokon oslobodili mesto, bio je 24. decembar i ja odlazim napokon kod mog bebana. Ne mogu rečima da opišem taj trenutak kad sam ga videla tako malenog, u onoj “kutiji” ili ti inkubatoru. Plakala sam od tuge i od sreće i izvinjavala mu se što je sve tako moralo da bude.
Posle toga smo zajedno još bili do 14. januara i onda smo izašli oboje kao pobednici, ali moj Div kao najveći pobednik! Uskoro puni 5 godina i sasvim je zdrav dečak bez dijagnoza, rođen u 30. nedelji sa celih 1130 grama i 38 centimetara.
Želim svim majkama koje se nađu u bilo kakvoj situaciji, a ne daj Bože da se nađu, koje moraju da prekinu trudnoću da bi dobile svog Diva ili Divicu, da budu jake i ponosne i da veruju u te male bebice, jer su takve bebice najjače i najhrabrije na svetu!
Pošaljite nam vašu priču na mejl [email protected] i u subject mejla stavite Prevremeni porođaj moja priča
Komentari (0)