Pogled u nazad

Prvi tekst „Stigao je Viktor” je napisan par dana posle Viktorovog rođenja. Od tada sam podelio sa vama kompletnu frku oko prvih dana nespavanja („Deca uče da plaču, deca uče da poznaju svoj glas” i „Kud ja nisam ti ćeš doći, gde ja stadoh ti produži”), Luke reakcije na dolazak brata („Pokušaj da koračaš u mojim cipelama”), prvi izlazak u grad („Deda Mraz nam stiže u grad”), doček i novogodišnje želje („Finalno odbrojavanje”). Vesele avanture („Specijalno izdanje: sami kod kuće”), borbe oko zubića („Prvi zubić i drugi momenti”), padanja na glavu („Tako deca rastu”), prve priredbe („Velika očekivanja”), pa sve do polaska u novi vrtić („(Ne)prilagođen za vrtić”).
 

Za prethodnih deset meseci Luka je izašao iz pelena, skoro pa da mogu da kažem i da je noša prošlost. Naučio je da priča i postao je pravi mali dečkić. Više nam nije zanimljivo da prepoznajemo marke automobila jer ih sve znamo, sada učimo modele pojedinih marki, njihove boje i tražimo avione po nebu. Savladali smo bioskop, ovih dana mislim da ćemo moći da se pohvalimo i da smo savladali pozorište.

 

Isto vreme Viktor je koristio da savlada grčeve, da nauči da sedi, ozbiljno da puzi, a i uz držanje ume i da stoji. Dugo se borio i izborio sa prvim zubom. A zatim sa još tri. U ozbiljnoj smo akciji pronalaženja vrtića za njega. Poznajete ga od rođenja a ovih dana usavršavamo „Taši taši tanana”. 
 

Zašto sve ovo pišem? Zato što znam da je za njihove pobede potrebno strpljenje i razumevanje. Zato što zilion puta moramo presvući gaćice koje smo upiškili, bezbroj noći moramo istrpeti plakanje zbog grčeva ili kada rastu zubići. Zato što nebrojeno puta moramo ponoviti neku reč ne bi li je mali ljudi izgovorili pravilno. Zato što je potrebno dosta vremena provesti savijen i pratiti i hrabriti svaki njihov korak. I sada pogledajte ovaj kraći spisak stvari koje sam nabrojao, koju deca savladaju za deset meseci. I pitam i sebe i vas: jesmo li svesni koliko je njima potrebno napora da ulože da bi sve to postigli?
 

Tekst koji čitate ima za cilj da me podseti koliko je strpljenja potrebno, ali i koliko je ono dragoceno. Čeka nas još puno izazova. Viktor da se navikne na vrtić, da prohoda, pa zatim dalje bratovim koracima, borba sa nošom, pričanje…
 

Luku čeka borba sa biciklom i nemam pojma šta je sledeće po redu: da naučimo da se oblačimo, plivamo, pišemo, čitamo…
 

Kada se za deset meseci osvrnem uveren sam da će njihova dostignuća biti impresivna. Na svakom od nas je da isti period iskoristimo pametno.