O hrani, bubašvabama i ubledelim porodiljama

Trebalo mi je desetak dana da malo saberem utiske iz porodilišta i na kraju shvatim da je sada potpuno nebitno sve što mi je tamo zasmetalo i nema apsolutni nikakav uticaj na odluku da li ću imati još dece i gde ću ih rađati.

Bol, neprijatni mirisi, hrana i sve ostalo što ću opisati, a o čemu nisam imala prilike detaljno da čitam, takođe nisu tu da bi nekoga odvratili od porođaja, jer kad se malo čedo vidi i kada je tu živo, zdravo i umotano, sve proživljeno postaje smešno.

Suštinski, nekih posebnih zamerki iz porodilišta nemam. Bilo je ljubaznog i manje ljubaznog medicinskog osoblja, ali niko nije bio neprijatan ni prema kome, bar ne prema ženama koje su bile sa mnom u sobi, niti sam žalbe mogla da čujem na hodnicima od drugih porodilja. Ali svakako da nije bilo savršeno.

Zasmetalo mi je kada drugo jutro nakon carskog reza više nisu davali lekova protiv bolova i što je sestra odbila da mi pomogne da ustanem iz kreveta zato što, kako uz blagi osmeh reče, „drugi dan žene ustaju same”, i što nije htela ni da mi podigne uzglavlje kreveta da bih lakše ustala jer „ne može to da uradi dok ležim”.

 Onda sam zaključila da im je to praksa, možda okrutna, ali je tako i donekle razumem. Malo ih je na odeljenju i kada bi svaki dan podizale sve žene, od onih sitnih i mršavih, do nas visokih i krupnijih, pa kičmu bi svoju polomile.

A ustajanje iz kreveta bilo je i više nego teško. 

Taj drugi dan nakon porođaja sam zbog bola ustajala i plakala istovremeno. Isto su radile i cimerke. Ipak, svaki naredni dan bio je takođe bolan, ali znatno lakši nego prethodni. Za svaki odlazak do toaleta prvo mi je trebalo desetak minuta psihičke pripreme. Potom sam se polako podizala na laktove, a onda brzim pokretom i na šaku jedne ruke. 

Mišićima nogu vukla sam se ka ivici kreveta, kada bih obično osetila da mi se krevetska mušema, neophodna zbog krvarenja, zalepila za zadnjicu, jer zbog drena ni mrežaste gaćice nisam mogla da nosim. Taman kada bih uspela da je sklonim, i pridignem se na šake, moja cimerka bi tresnula: „Joj Rajka, vidi kakve smo, kao ranjenici u bolnici u ‘Lepa sela lepo gore’”. 

Ili bi joj, takođe tokom mog ustajanja, sestra izmlazala grudi, a ona bi odvalila: „Bolje da dovedete nekog tatu da to mleko izvuče. Ali nekog bez zuba!”. Tada bih naravno celu scenu zamislila, počela da se smejem, konci bi se zategli kao da ih neko čupa, a ja ponovo pala na leđa i ceo proces ustajanja morala da ponovim, s tim što mi tada uopšte ne bi bilo jasno kojom taktikom sam prethodni put lako uspela da se pridignem na laktove. 

Međutim, kad donesu bebu na podoj okrenem se na bok očas posla, namestim se da nam obema bude udobno, i dok beba sisa ništa me ne boli. Zato kad je odnesu, prirodni analgetik nestane, a odlazak do toaleta se ponovo pretvara u noćnu moru.

Ipak, ima jedna toliko obična, normalna, od kada je sveta i veka prisutna stvar, ali ipak i dalje, posebno među ženama, u svakodnevnici, ali ne i u porodilištu, tabu, koja tegobu pretvara u milinu, i osmeh na licu sigurno obezbeđuje. Reč je, drage moje dame, biću prosta – o prdežu.

Kada nakon carskog reza (ne znam da li je isto kada je porođaj proteko prirodnim putem) krenu gasovi da vam pretaču po stomaku s jednog kraja creva na drugi, a lekari vas svaki dan u viziti pitaju jeste li imali stolicu (što je, bar meni, u porodilištu bila nemoguća misija s obzirom da wc šolja u mojoj sobi nije imala ni dasku, pa ni podmetače koje ranije kupih nisam imala gde da stavim), vama je prdež jedina nada da taj podmukli bol u stomaku prestane. 

Problem je kada se to ne desi, već pred izlazak, implodira u organizmu, dođe vam da zaplačete. Ali kada, da prostite, prdnete, od cimerki dobijate aplauz, jer saosećaju s vašom mukom s obzirom da je i same proživljavaju. I jedno je sigurno, otkrivam vam tajnu, kada na porodilji u jednom trenutku vidite zgrčeno, a u drugom opušteno, smireno lice, budite sigurni šta je neposredno pre toga uradila 😉

Kao na modnoj pisti šetaju porodilje, tamo-vamo. Ali nije isto – muka i bledilo na licu (i sjaj zbog bebe u očima), fleke od nadošlog mleka na spavaćicama, kičma blago pogrbljena, jauci povremeni i u većini slučajeva ogroman dred od punđice na vr’ glave zbog višednevnog nečešljanja ono su što ih karakteriše. 

Nađe se na toj modnoj pisti i poneki krvavi mrežasti uložak, nekome ispao tokom šetnje, koji izmučena porodilja nije mogla dohvatiti i baciti, jer od šake do poda svetlosna je godina. Razmene su tu i iskustva, čuju se i abrovi, „kako ona tamo ima tako malo godina, a već peto dete rađa” ili „kako, zamisli, onu muž ostavio kad je saznao da je trudna” i svašta nešto još za prepričavanje i razonodu do otpusta kući.

U jednom trenutku sam se i zapitala zašto se žene po forumima toliko žale na čistoću, kad spremačice zaista po nekoliko puta dnevno čiste i sobu i kupatilo i bacaju smeće, a onda videh tri bubašvabe kako jurcaju pravo ka mojoj papuči.

S onog kreveta, gotovo bespomoćna, u mislima ih zamolih samo da je preskoče, i za divno čudo poslušaše me, odoše nekud svojim poslom. 

Sad me možete psovati do mile volje, ali za te bubašvabe krivim isključivo porodilje.

Hrana u porodilištu jeste prilično loša, ali kada u svoje natkasne naguraju voća, keksa, soka, prikupe sve kao hrčak, pa to drže otvoreno, a bubašvabe naravno vole hranu, logično je da će ih biti u izobilju i da ih ni najjača dezinsekcija neće iskoreniti.

Eh da mi je samo ta mašta za pripremanje „obroka ni od čega” bila dok sam studirala i ostajala bez novca. Da nije tužno bilo bi smešno šta sam sve u porodilištu jela, posebno dok sam bila na „normalnoj” ishrani na Patologiji trudnoće. 

Večera – parče barene slanine, pola paprike, dve kriške hleba. 

Doručak – kolut salame, minijaturna kriška sira, jogurt i dva parčeta hleba. 

Ručak je još bio ok (zanemarićemo što je neukusan) – supa, dve punjene paprike, hleb, ali je zato pobedila večera – makarone s KUPUSOM.

 Ako niste probali i nemojte (mrtva trka šta je goreg ukusa – to ili ono ricinusovo ulje što sam morala da popijem)! 

Nakon porođaja bilo je tu još dosta kreativnih rešenja, na primer za doručak dva parčeta hleba s kašikom pavlake. Ali, nisam bila gladna iako nisam jela ništa drugo. Meni se izgubio apetit, ali nekima i poraste, pa traže hranu od kuće. U svakom slučaju, za tih šest dana mi ništa nije nedostajalo.

E da, da ne zaboravim – i nikome nikakav novac nisam dala, niti znam kome bih ga dala, niti je ko nakon porođaja zvao mog muža da mu kaže da spremi toliko i toliko para (kao što mi reče porodilja iz susedne sobe da je čula da jedan lekar to radi). Pretpostavljam da bi, da se to desilo, morao da usvoji i mene i Milušku.