Novac u rukama
Ma koliko bila otrcana fraza da se veći deo života borimo da, „spajamo kraj sa krajem” ta fraza je jednostavno vanvremenska i mislim da ćemo je, na žalost, još dugo koristiti. Želeo sam i sam da izbegnem opterećujuće i kliše teme roditeljstva, ali kako pisati iskreno o roditeljstvu, a izbeći temu novca?
Izazov spajanja kraja sa krajem dobija status nemoguće misije kada se između dva ”kraja” pojavi jedan novi život, jedna nova obaveza, jedna nova radost, a drugi ”kraj” se izgubi sa horizonta.
Potpuno svesni činjenice da još jedna beba znači obaveza, odricanje, radost, testiranje živaca do granica za koje niste sigurni da postoje, ipak, niste spremni baš na sve. Digresija: pre par meseci sam imao priliku da budem na team building seminaru i jedna od radionica je bila da sa slamčicama i čiodama napravimo što je moguće veću ”građevinu”. Odmah po završetku te radionice usledio je isti takav zadatak, ali ovoga puta svi u timu su smeli da koriste samo jednu ruku i to slabiju. Iznenadili bi se koliko ste sposobni. Elem, od Viktorovog dolaska na svet često se setim te radionice.
Pre dolaska bebe razmišljate o stvarima na koje možete da utičete, pokušavate da žonglirate i ”hendlujete” sa poznatim iz jednačine ”stiže beba”. Razmišljate i o onim stvarima gde nemate konce u svojim rukama i koje ostaju nepoznate. Samo da sve dobro prođe. I onda dok ste sluđeni i u vrtlogu pelena, grčeva, potencijalne ljubomore starijeg deteta, virusa iz vrtića i redovnih dnevnih ludila dočeka vas država, podmetne vam nogu i razvali šamar.
Koliko država ili njena adminstracija može biti licemerna, bezobrazna i kretenasta da majkama tek rođene dece odugovlači sa isplatama plata? Da u trenutku kada ti uvek nešto nedostaje, uzme i ono što je tvoje, tačnije – odugovlači sa isplatom. Pri tome u stalnoj egzibciji spajanja kraja sa krajom nedostatak novca neće značiti redukciju odlazaka u restoran ili gomilanje rata za stan u na primer Beogradu na vodi, nego će značiti: kako platiti struju, jer gle čuda potrošnja je porasla.
To znači, tebi država duguje X para, ti državi duguješ Y para. Više tebi država duguje nego ti njoj (matematički X>Y), ali nije država u problemu nego ti. Setite se ovoga u trenutku kada vidite kaznu za parking, nakon što vam je doplatna karta istekla za dva minuta.
Pokušavam da zamislim kako se osećaju žene, majke koje donesu život na svet, bore se sa svim u vezi sa bebom, a država ih ponižava.
A sada stiže šlag na tortu: zamisite kasne vam na primer tri plate i desi se taj dan kada plate dolaze, kada se rešavaju neki problemi, kada se oseti olakšanje jer, pobogu stiže lova. Kad ono, ne lezi vraže! Sada će država da oporezuje deo preko 60.000 dinara i da vas „skrati” za određen iznos. Ona je odgovorna za kašnjenje, ona napravi to da se skupi par plata i onda vam daje sve odjednom i zvizne porez za deo preko 60.000 dinara. Ja mislim da se ekipa iz Mordora sa sve pomoću Darta Vejdera ne bi setila ovako bestidne pljačke.
Ajde sada ozbiljno: da li je ovo nasilje nad ženama? Prvo im je uskraćeno pravo na redovna primanja, a onda im se uzimaju određena novčana sredstva na ime nekakvog poreza.
Šta mislite kada i kako se sve tačno javljaju ideje za napuštanje zemlje? Kada se prvi put jasno dijagnostifikuje želja da promeniš okruženje za svoju porodicu i sebe u neko, makar, logičnije (neću reći srećnije jer je u pitanju relativan pojam). Evo ja mogu da navedem jedan primer…
O autoru
Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rock n roll-a skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka napunio je dve godine 8. novembra, a Viktor se rodio pet dana pre Lukinog drugog rođendana.
Komentari (0)