Srećom, klinički psiholog dr Beki Kenedi, koja ima troje dece, kaže da su roditelji oduvek bili dobrog srca ” kao i deca.
.png)
Foto: freepik
U svojoj novoj knjizi „Dobro iznutra: Vodič da postanete roditelj kakav želite da budete” (Good Inside: A Guide to Becoming the Parent You Want to Be), stručnjakinja poznata kao milenijumski „šaptač roditeljima” izlaže pristup vaspitanju dece koji pravi razliku između identiteta i ponašanja.
Toliko roditeljskih saveta zasnovanih na dokazima izgrađeno je na principima modifikacije ponašanja, objasnila je ona. Ali naš cilj nije da oblikujemo ponašanje, nego da odgajamo ljudsko biće.
Kenedi je podelila svoje konkretne strategije za roditelje kako bi formirali najbolje od svih svetova ” jake odnose sa decom i poboljšanu saradnju. Njen pristup ne samo da pomaže negovateljima da budu bolji spolja, već im pomaže da se osećaju bolje iznutra.
Šta je ono što želite da približite ljudima o roditeljstvu?
„Moja osnovna poruka je da su i roditelji i deca sami po sebi dobri iznutra, što znači da uvek rade najbolje što mogu sa resursima koji su im na raspolaganju u tom trenutku” , izjavila je dr Kenedi za CNN.
Prečesto agresivno ponašanje, koje se doživljava kao mera toga ko su naša deca zaista - ne mora da znači „moje dete je loše”. Roditelji bi to trebalo da percipiraju kao znak da je detetu nešto potrebno.
.png)
Foto: freepik-senivpetro
Slično tome, kada se ponašamo na način koji nije u skladu sa našim vrednostima – kao što je vikanje – mogli bismo da vidimo sebe kao neko čudovište koje je zauvek upropastilo svoje dete.
Bolje viđenje ove situacije je „ti si dobar roditelj kome je teško”. Međutim, važno je naglasiti da to ne znači da ne treba da preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje. Okvir na kome dr Kenedi potencira zapravo omogućava preuzimanje odgovornosti za ponašanje.
”Sve moje strategije odvajaju identitet od ponašanja. U tom jazu možemo izgraditi doživotne veštine koje nam pomažu da izvučemo dobro u nama i našoj deci”
Da li pristup ”Dobar iznutra” funkcioniše?
Ne samo da se ovaj pristup čini ispravnim – on funkcioniše, kratkoročno i dugoročno.
„Dobro iznutra” omogućava roditeljima da prate svoju intuiciju intervencijama koje kratkoročno pomažu i grade veštine potrebne našoj deci u odraslom dobu.
Kako roditelji i staratelji mogu napraviti balans između sprovođenja pravila i odgajanja?
Dr Kenedi primenjuje pristup „dve stvari mogu biti istinite”, koji ističe čvrste granice i toplu vezu. Ovaj model roditeljstva se odnosi podjednako na samorazvoj roditelja kao i na razvoj deteta – da roditelji postanu, kako kaže Kenedijeva „čvrst vođa” koji može da ostane smiren i drži emocije pod kontrolom čak i kada njihovo dete postane nepodnošljivo.
Ako želite da vaša deca razviju samopouzdanje umesto stida i samookrivljavanja, deca moraju da vide da ih prepoznajemo kao dobru decu koja imaju neke poteškoće. Ako vas vaše dete naziva najgorom mamom na svetu, zastanite, udahnite i zapitajte se koje potrebe vaše dete zapravo pokušava da izrazi.
.png)
Foto: freepik-gpointstudio
Ovaj pristup je krajnji okvir za poboljšanje bilo koje veze. Svaki put kada su partneri u sukobu ili borbi za moć ili pokušavaju da ubede jedno drugo u neku perspektivu, tada se obe strane doživljavaju jedna drugu kao neprijatelje.
Pristup „Dve stvari su istinite” je proces vrednovanja sopstvene perspektive dok prepoznajete tuđu. Priznanje nije jednako slaganju.
Suština ovog pristupa se ogleda u sledećem uverenju iz kog bi bilo poželjno da roditelj pristupa problemu sa detetom ili drugim odraslim:
„Moje odluke ne diktiraju vaša osećanja. I tvoja osećanja ne diktiraju moje odluke.”
Šta kažete roditeljima koji kažu: „Moje dete ne sluša”?
Nijedna produktivna strategija nikada nije proizašla iz okvira „ja protiv mog deteta”.
Prvi cilj je uvek da promenite svoju perspektivu na „ja i moje dete smo na istoj strani protiv našeg problema”. Sve dobro dolazi iz ovog pristupa.
Zamislite sebe u sličnoj situaciji ali u relaciji sa svojim šefom, kada bi zapravo bilo prostora da odreagujete kao vaše dete. Zamislite da vas je šef, najbolji prijatelj ili partner zamolio da uradite nešto, a vi se niste pridržavali, a oni su na vaše NE odgovorili sa: „Imate problem sa slušanjem. Oduzimam ti iPad na nedelju dana.” Mi to radimo našoj deci sve vreme!
Decu moramo zamoliti da rade i stvari koje ne žele. Ali okvir je bitan.
Šta da radimo kada smo kao roditelji u nedostatku?
Prvo, ako možete da se fokusirate samo na jedan aspekt poboljšanja vašeg roditeljstva, radite na negovanju, podršci i prepravljanju sopstvenih veština emocionalne regulacije.
Zapamtite, mi nismo roboti, već nesavršeni ljudi koji ponekad viču kada iako su obećali sebi da neće. Deca vaspitavanjem formiraju program koji iznose u svet. Ako vičemo na svoje dete, a onda ne pričamo o tome, ta interakcija postaje kao kraj tog programa u kom se dete oseća uplašeno i usamljeno, često okrivljujući sebe.
.png)
Foto: freepik-Andrei
Umesto da se sukob završi pretnjom, strahom, samoćom, samookrivljavanjem i sumnjom u sebe, možemo da dodamo saosećanje i povezanost govoreći: „To je verovatno bilo zastrašujuće. Imali ste pravo što ste se tako osećali. Nikada nisi ti kriv kad vičem. Imao sam težak dan i zaista radim na upravljanju svojim osećanjima.” Kada to uradimo, menjamo način na koji se prvobitan program ponašanja formira u detetu.
Stvaranje koherentnosti od onoga što je bilo nekoherentno je kao šivanje jorgana za naše dete. Čak i ako su neki kvadrati bolni, njihovo spajanje stvara toplinu. Dobri roditelji ne shvataju sve kako treba. Dobri roditelji popravljaju, rekla je dr Kenedi.
Komentari (0)