Nije lako biti sama sa bebom

Poslednjih dve nedelje smo moja beba i ja same. Pre toga bila je sa nama moja sestra, ali zbog šengenskih pravila morala je da se vrati u Srbiju.

Kažu tek kad nešto izgubiš shvatiš koliko ti znači. Ma ja sam i dok je Mira bila ovde u potpunosti razumela koliko nam čini dobro što je sa nama i koliko je velika to pomoć. Mira nam je kuvala ukusna jela (kažem nam, jer ipak šta jedem ja jede i malena), pravila palačinke (kojima su svi bili oduševljeni, a nalazimo se u Francuskoj – zemlji palačinki), išla u kupovinu i donosila teška kolica (ona je dosta viša i snažnija od mene, moja kuma, sićušna Italijanka, kad je upoznala Miru bila je potpuno oduševljena prvo fizičkom snagom a onda kako je upoznavala i ličnošću), igrala se sa malenom i pevala joj i uspavljivala je pevajući Kolariću Paniću…

I onda, sela je na autobus i vratila se u Srbiju. A mi ostadosmo, da čuvamo jedna drugu.

Istog dana je krenula peripetija (jednom sam gledajući spot o turizmu u Grčkoj saznala da na grčkom peripetija znači avantura, dakle nije baš lako naći našu domaću reč, kako to često biva, drugi klasičan primer su paradajz (Austrija) i patlidžan (Turska); gotova lekcija iz učenja jezika).

Pošto smo mi išle tramvajem, a Mira kolima sa mojom drugaricom Klaudin, ključevi su ostali kod nje! A ja sam to shvatila tek pred kapijom! Onda zovi bravara, zovi Miru, zovi kuminog momka Davida (koji u poslednje vreme sve probleme rešava, vozio nas je hitno u Marsej u jednoj epizodi sa konzulatom Dominikanske republike, ukazao mi prvu pomoć kad sam povredila koleno na sred ulice).

Kad sam se već odlučila da platim 90 eura za bravara koji bi došao da otvori vrata, nailaze komšinice sa kucama koje žive do mene i sa kojima delim terasu. I onda mi sine ideja! Da se neko (da, David) preskoči i pokuša da uđe u stan kroz našu terasu (ako sam kojim slučajem ostavila otvorenu), unutra je bio drugi set ključeva.U jednom momentu i Klaudin se razmišljala da pokuša (ona ima godine moje majke i oba kuka veštačka, dakle ima nade i za moju majku da će nakon operacije koja bi trebalo da bude uskoro moći da trči za svojom najmanjom unukom).

U međuvremenu me zvao službenik sa autobuske stanice u Avinjonu da mi kaže da je Mira ostavila ključeve i novac da ih on meni pošalje poštom. To je dobra vest, ali pošto nismo mogli da čekamo do utorka da ključevi stignu, nastavili smo sa planom ulaska kroz terasu. Uspeo je! Preskočio se! Svi smo aplaudirali!

To se, dakle, dakle desilo samo istog dana od kad smo same. Nakon toga i bacanje đubreta je bio izazov, jer ipak ostavljam je samu u stanu, a nije samo da treba kesa da se spusti, nego u onom za reciklažu svaka stavka se ubacuje posebno pa to potraje. Pa me u međuvremenu ukoče leđa (pretpostavljam jer je sada duplo nosim) pa smo jedan dan celi skoro provele u krevetu, pa sada idem na kineziterapiju, ona naravno sa mnom.

Gde god idem ja ide i ona, juče smo išle na moj institut i zamalo da nas ne puste zbog pravila bezbednosti, po kojima ne puštaju decu ni životinje, ali pošto mi nismo išle u laboratoriju, već u kancelariju i salu za kafu onda su nas pustili (nismo ni znali za ove mere, ali zbog nedavnih desavanja sad su počeli da primenjuju).