Moj lični problem sa psima i decom
Pre par dana desio nam se susret koji me je podstakao na ovaj tekst. Lukina i moja rutina prilikom praćenja u vrtić je takva da čim izađemo iz zgrade mali mangup se zatrčava po parkingu, a ja ga ispitujem za marku pojedinih automobila. Govorim mu: „Kaži mi kaži, koji je ovo auto?” i pokažem prstom, mali mangup se zatrči neposredno ispred modela koji sam pokazao i pogađa bez greške. Jedno pogađanje automobila je prekinuo pas koji se sa glasnim lavežom i u punom trku prbližavao Luki. Pas je neka vrsta pudlice ili tako nešto slično. Mogao bih ga svrstati u manje pse i zaista nije delovao opasno. Ali ponavljam, scena je da se pas u trku približava Luki i ozbiljno laje. Ja sam naglo krenuo prema sinu, mali mangup se pomalo uplašio i sve je ispratio glas starije gospođe: „Neće mu on ništa komšija, nemojte brinuti.” Tako je i bilo, par koraka pred Luku pas se okrenuo i otrčao u suprotnom pravcu.
Ok, ajmo polako.
Kako da ne brinem? Pas laje i u trku se približava prema detetu? Taman i da znam da neće napasti bio bih dodatno oprezan, a i mislim da je Lukina reakcija prirodna, uplašio se. Nemam nameru da ga savetujem bila šta drugo u sličnoj situaciji (ako mu se nekada desi u životu): budi oprezan, uplaši se i hvataj tutanj.
Prag tolerancije sam ostavio iza sebe i morao sam da odgovorim komšinici: „Gospođo, on ima dve i po godine, da li stvarno mislite da razume kako mu pas koji laje i trči prema njemu neće ništa?” „Evo ja vas molim da budete oprezni kada se šetate, nije Luka jedino dete ovde.” U glavi su mi prolazili i drugi, manje lepo-vaspitani komentari ili reakcije ali ću se „vaditi” na to da je bilo u afektu.
Na sličnu temu sam razmišljao i pre par nedelja gde sam video kako devojka centrom Novog Sada na povocu šeta ozbiljnog, velikog psa bez zaštitne korpe. Sve se dešava na u blizini spomenika Čika Jovi, mestu na kome redovno stoji čovek i prave velike balone od sapunice, na radost velikog broja dece. To je mesto gde klinci jure za balonima kao „muve bez glave”. Da sam nešto prokomentarisao devojci, možda bih i od nje dobio komentar: „Neće mu on ništa.”
Ovaj drugi primer siguran sam da reguliše i neki zakon. Kao što postoji i zakon o npr saobraćaju. Jer kada bih ja ušao autom u centar Novog Sada u sred pešačke zone i rekao: „ma ne brinite, neću ja nikog pregaziti” mislim da to ne bi bilo dovoljno pešacima, ili saobraćajnoj policiji.
U zgradi kojoj živimo jedan od komšija drži (doduše periodično) i neku ogromnu zver od psa. Baš sam tako zamišljao Baskerviskog psa dok sam čitao avanture Šerloka Holmsa. Pas često, kada ostane sam u stanu laje iz sveg glasa, zavija i očigledno šapama naskače na vrata tako da bukvalno cela zgrada odzvanja. Kada dotični vrši nuždu u šetnji to su bukvalno slapovi koji se slivaju niz ćoškove zgrade. Nikada ga nisam video sa zaštitnom korpom. Njega se trudimo da izbegavamo jer imam strepnju kada prolazim sa dvoje male dece.
Mislim da je privilegija svakog deteta koje može da odrasta uz neku životinju, posebno pse, iz beskonačno mnogo razloga. U svom okruženju imam veliki broj sjajnih primera. Ali to nema veze sa prethodnim situacijama.
Nebrojeno puta smo sretali prolaznike sa psima gde smo uz pitanje i saglasnost vlasnika pomazili kuce. Mislim da je jako važno da Luka, a kasnije i Viktor izgrade odnos prema životinjama.
Dok čitam prethodno napisane redove možda bi bolji naslov bio: Moj lični problem, sa neodgovornim vlasnicima pasa i decom.
PS: Prošlog vikenda smo vodili decu u Zoološki park na Paliću. Apsolutna svaka preporuka. Veliki izbor životinja, prostor je sjajan, sve je zavidnom nivou.
O autoru
Komentari (0)