MIT O VAKCINACIJI: U vakcinama su toksične i štetne supstance

Sa druge strane, postavlja se pitanje koje sve supstance sadrže vakcine? Vakcine sadrže sastojke neophodne da budu efikasne, kao i sastojke koji omogućavaju da se bezbedno primenjuju. Svaka vakcina mora da sadrži imunogen koji ima funkciju da indukuje specifičan odgovor vakcinisane osobe i koji predstavlja specifični antigen (ili antigene) koji je sastavni deo samog patogena (kod živih, ili mrtvih celoćelijskih vakcina) ili je dobijen prečišćavanjem iz patogena ili je proizveden u ćelijama (npr. kvasnica) primenom tehnike rekombinantne DNK. Takođe, mnoge vakcine sadrže adjuvanse, prezervative i stabilizatore u definisanim, veoma malim količinama. Uloga adjuvansa je da stimuliše ćelije urođene imunosti da snažnije indukuju adaptivni imunski odgovor domaćina, čime se postiže jači imunski odgovor i produkcija većih količina protektivnih antitela. Prezervativi se dodaju da spreče kontaminaciju vakcina bakterijama i gljivicama, a stabilizatori čine vakcinu stabilnijom i otpornijom, što produžava njen rok trajanja i olakšava transport i primenu. U nekim vakcinama se mogu naći i antibiotici koji se dodaju prilikom izrade da spreče kontaminaciju ćelijskih kultura, aminokiseline koje se dodaju da stimulišu rast patogena, formaldehid čija je uloga da inaktiviše patogen, odnosno toksin koji oni produkuju, a vakcine koje se prave korišćenjem kokošjih jaja mogu da sadrže i ovalbumin. Svi navedeni sastojci se prilikom proizvodnje vakcina uklanjaju, tako da i ako su i prisutni u vakcinama, to je u veoma malim koncentracijama (u tragovima).

Aluminijum se koristi u nekim vakcinama kao adjuvans i to u vidu soli (aluminijum-hidroksid i aluminijum-fosfat) i u upotrebi je još od dvadesetih godina prošlog veka. Procenjuje se da je do sada dato preko milijardu doza vakcina koje sadrže soli aluminijuma kao adjuvans. Aluminijum je široko zastupljen u prirodi (npr. u zemljinoj kori), a količine koje se mogu naći u vakcinama su veoma male, od 0,1-0,5 mg/dozi, tako da ukupna količina aluminjuma koji se dobije preko svih vakcina iznosi oko 4,25 mg. Poređenja radi, procenjuje se da beba u toku prvih 6 meseci života unese preko majčinog mleka oko 7 mg aluminijuma, a ako se hrani veštačkim mlekom (formulom), unosi i znatno veće količine (oko 38 mg, odnosno čak 117 mg ako formula sadrži soju). Takođe se procenjuje da beba unese oko 150 mg aluminijuma u toku prve godine života, a da je bezbedna količina negde oko 3g (3.000 mg). Nema nikakvih dokaza da uneta količina aluminijuma preko vakcina dovodi do štetnih efekata.

Živa se u formi jedinjenja timerosala (zove se još i tiomersal) koristi kao prezervativ koji se dodaje vakcinama za višekratno davanje da spreči kontaminaciju. Timerosal sadrži etil-živu koja je netoksična i brzo se eliminiše iz organizma (za razliku od metil- žive koja se akumulira u organizmu i može da bude toksična). Pri tome, količine koje se akumuliraju u krvi i stolici deteta koje je dobilo vakcine tokom prvih 6 meseci života ne prelaze 8 ng/ml (u krvi), što je daleko manje od 300 ng/ml što je procenjena bezbedna količina za dete težine 3 kg. Interesantno je napomenuti da zubari u krvi sadrže u proseku 15 ng/ml. Inače, mnogo veća količina žive se može naći u okolini i hrani (npr. u mleku, ribi, morskim plodovima itd). Treba naglasiti da nema nikakvih naučnih dokaza o štetnim efektima timerosala, niti o bilo kakvoj vezi žive u vakcinama sa autizmom. Ipak, većina vakcina danas ne sadrži živu (samo neke vakcine namenjene za višekratno davanje) i do uklanjanja žive je došlo kako u sklopu generalnog smanjivanja izlaganja živi, tako i zbog percepcije javnosti.

Konačno, formaldehid je jedinjenje koje se u proizvodnji vakcina koristi za inaktivaciju patogena (npr. virusa) ili njihovih produkata (toksina). Formaldehid se brzo razgrađuje u vodi (glavna komponenta svih vakcina), a ako i postoji u vakcinama, nalazi se u veoma malim količinama (< 0,1 mg/dozi), pri čemu se procenjuje da prosečno dvomesečno dete ima 1,1 mg formaldehida u krvi. Formaldehid predstavlja organsko jedinjenje prisutno u svim živim bićima (produkt metabolizma), kao i u mnogim proizvodima (kozmetika, neki lekovi, nameštaj itd.). Na primer, jedna kruška sadrži oko 50 puta više formaldehida nego bilo koja vakcina. Naravno, slično kao što je slučaj sa aluminijumom i živom, ni formaldehid nije naučno povezan ni sa kakvim štetnim efektima kod ljudi.