MIT O VAKCINACIJI: Prirodni imunitet je bolji od vakcinacije

Kada pričamo o vakcinaciji nezaobilazno je pitanje imuniteta. Postoje dva tipa imuniteta: prirodni – nakon preležane bolesti i veštački – nakon vakcinacije. Ne ulazeći u imunološke visokostručne rasprave o svim molekularnim elementima imuniteta, moramo da odgovorimo na pitanje koji je od ta dva imuniteta bolji. I odgovor je nesumnjivo – prirodni imunitet. Zašto? Zato što je uglavnom dugotrajan (u svakom slučaju dugotrajniji nego nakon vakcinacije) i vrlo intenzivan.

Foto: Freepik

Često je tip specifičan (prema tipu patogena koji je bolest izazvao, ali ne i prema njemu srodnim izazivačima, čak i iste vrste). Ali put do prirodnog imuniteta ima i neke rizike. To je pre svega teška klinička slika bolesti (a većina bolesti koje se sprečavaju vakcinacijom ovo ima), rizik od razvoja komplikacija i na žalost pojava smrtnih ishoda. Sa druge strane, kod vakcinacije nema toka bolesti, nema komplikacija, nema smrtnih ishoda, alli se doduše vrlo retko, mogu javiti neželjeni efekti vakcinacije, kao i kod bilo kog drugog leka.

Na primeru morbila, prirodni tok bolesti prema vakcinaciji je na milion dece koja obole ili se vakcinišu odnos pojave konvulzija 10000 prema 300, pojave trombocitopenije 330/26, pojave anafilaktičkih reakcija (sve se mogu sanirati terapijom) 0/4, odnos pojave encefalitisa je 2000/1, a pojave subakutnog sklerozirajućeg panencefalitisa kao najteže komplikacije morbia koja dovodi do progresivne degeneracije mozga i smrti je 10 na milion kod obolelih, prema 0 kod vakcinisanih.

Foto: Freepik

Različiti podaci sa različitih strana sveta daju donekle različite apsolutne brojeve, pa podaci iz SAD kažu da smrt nastupa kod jednog od 2500-5000 obolele dece. Ipak, potpuno je jasno da je rizik nastanka teških formi bolesti i komplikacija kod prirodnog toka bolesti neuporedivo veći nego kod vakcinacije.

Kao za morbile, tako su i za druge bolesti su upoređivane učestalosti komplikacija. Na primer za rubelu pojava pojava postinfektivne encefalopatije je kod obolelih1/5000-1/10000, dok je kod vakcinisanih od 3-6 puta ređa i javlja se 1/29000, dok se ostale komplikacije rubele, kao što je Guillain Barre sindrom, encefalitis, različite forme trombocitopenija kod vakcinisanih nikad ne jaavljaju, a kod prirodnog toka bolesti učestalost varira od komplikacije do komplikacije od 1/1500-1/6000.
 

PROČITAJ JOŠ I: Kako nam kolektivni imunitet pomaže u borbi protiv zaraznih bolesti>>>

Kao najtežu komplikaciju prirodnog toka bolesti možemo smatrati smrtni ishod. On se kod vakcinacije praktično nikad ne javlja. Kod prirodnog toka bolesti smrtni ishod nastupa kod svih koji su razvili znake bolesti kod besnila. Kod tetanusa je 6-72%, kod morbila je 1,5 – 25,5%, pertusisa 1,1-4%, difterije 10%, a gripa 2,5%.

Naravno uvek se može reći da je prirodni imunitet ipak možda prirodniji i bolji. O tome nam svedoči istorijski primer masovne prirodne imunizacije protiv gripa tokom ”španskog gripa” – pandemijski grip 1918. godine kada se procenjuje da je obolelo približno 500 000 000 ljudi, a umrlo 10-50 000 000. Kako se tadašnja svetska populacije procenjivala na 1,9 miilijardi ljudi umrlo je između 2,6-5,2% svetske populacije. Za to vreme nije ni moguće uraditi kalkulaciju direktnih i indirektnih troškova bolesti i opterećenje svetskog budžeta, a što se danas radi za svaku bolest ili događaj koji može imati globalni uticaj. Ovi troškovi su astronomski iako je onaj nenadoknadiv u stvari gubitak ljudskih života. Naravno preživeli su stekli dobar prirodni imunitet.

Nakon svega izrečenog možemo da zaključimo da iako je prirodni imunitet kod onih koji ga dožive bolji, ne treba se igrati sudbinama i životima, već vakcinacijom uz najmanji mogući rizik steći zadovoljavajući vakcinalni veštački imunitet. Pristalice antivakcinalnog pokreta i osobe koje imaju određene rezerve prema vakcinama često pominju da se danas daje veliki broj vakcina u više doza i da davanje tako velikog broja antigena u isto vreme ili sa kratkim vremenskim razmakom izaziva opterećenje imunskog sistema. Često se kao argument koristi i podatak da je u poslednjih dvadesetak godina značajno porastao broj vakcina koji se daje deci kroz programe imunizacije i da se često koriste kombinovane vakcine koje sadrže veći broj različitih vakcina u jednom preparatu.

Foto: Freepik

Postavlja se pitanje da li davanje velikog broja vakcina može da optereti imunski sistem deteta koji je još uvek nezreo i nedovoljno razvijen? Naprotiv, za normalan razvoj imunskog sistema deteta neophodno je da ono bude stalno izloženo antigenima i smatra se da neadekvatna stimulacija imunskog sistema deteta povećava rizik za autoimunske bolesti i alergije kasnije u životu. Naime, iako je tačno da imunski sistem deteta po rođenju još uvek nije dostigao svoj puni funkcionalni kapacitet i da je u osnovi „naivan”, on je ipak spreman da odmah po rođenju adekvatno odgovori na infekciju, pa i na vakcine (imunski sistem deteta čak može da reaguje in utero, ako se tokom trudnoće desi neka infekcija).

Tako, na primer, novorođenče pravi IgA antitela već u prvoj nedelji nakon rođenja, a odlično odgovara i na vakcine koje se daju još u porodilištu (Hepatitis B vakcina i BCG vakcina). Takođe, dete u toku prvih meseci života odlično odgovara na većinu vakcina koje se daju u tom periodu (npr. DTP vakcina protiv difterije, tetanusa i pertusisa). Ipak, odgovor male dece je na neke vakcine slabiji, kao što je slučaj sa polisaharidnim vakcinama tokom prve dve godine života, zbog čega su razvijene i danas se široko upotrebljavaju konjugovane vakcine, na primer vakcine protiv pneumokoka i Haemophilus influenzae tip B (HiB vakcina).

Što se tiče broja antigena u vakcinama koje dete dobija, treba naglasiti da je dete u svakom trenutku kroz disanje i ishranuizloženo hiljadama antigena, kao i da je, u odnosu na vakcine, izloženo mnogo većem broju antigena u svakoj infekciji, uključujući i blage infekcije kao što su upala grla i prehlada. Kapacitet imunskog sistema deteta daleko prevazilazi taj broj antigena i može da reaguje na praktično neograničan broj antigena (T- i B-limfociti mogu da prepoznaju između 109  i 1011 različitih antigena), pri čemu se procenjuje da dete može istovremeno reaguje na najmanje 10.000 različitih antigena.

Foto: Freepik

Utvrđeno je da ukupan broj antigena u svim vakcinama koje se danas koriste u SAD iznosi 177 antigena, što predstavlja manje od 2% procenjenog kapaciteta dečjeg imunskog sistema, pri čemu se te vakcine ne daju sve u isto vreme (s obzirom da se neke od tih vakcina još uvek ne koriste u Srbiji, broj antigena koji se daje deci u našoj zemlji je još manji). Takođe treba naglasiti da je prelaskom sa mrtvih celoćelijskih vakcina na subjedinačne, poslednjih godina znatno smanjen broj antigena u vakcinama.

Drugo, često postavljano pitanje i bojazan roditelja je da li davanje više od jedne vakcine u isto vreme može povećati rizik od štetnih efekata i preopteretiti imunski sistem deteta? Prilikom davanja više različitih vakcina u isto vreme na različita mesta, odgovor na većinu od njih je identičan kao kada bi se one dale u različito vreme. Drugim rečima, davanje više vakcina u isto vreme, kao i kombinovanih vakcina, nema negativni efekat na imunitet deteta i ne povećava osetljivost na druge infekcije.

Štaviše, davanjem kombinovanih vakcina se ne samo postiže efikasan odgovor na pojedinačne antigene bez značajnijeg povećanja pojave neželjenih dejstava, već se smanjuje broj uboda i neprijatnost za dete, štedi se vreme i novac manjim brojem vakcina i ređim posetama lekaru i povećava se mogućnost da će dete dobiti sve vakcine predviđene programom imunizacije. Što se tiče količine antigena koji je prisutan u vakcinama, doziranje kod vakcina nije isto kao kod drugih lekova i za aktivaciju imunskog sistema dovoljne su male količine antigena, s obzirom da antigeni iz vakcine ne moraju da se distribuiraju po telu, već oni lokalno aktiviraju imunske ćelije koje potom odlaze u sve delove tela. Doze antigena u vakcinama za decu su obično niže u odnosu na one koje se daju odraslim osobama, ali doze mogu da budu identične (npr. neke vakcine protiv gripa, MMR vakcina i vakcina protiv varičele) ili čak i veće (npr. vakcine protiv pertusis i difterije).

Tekst realizovan u saradnji sa Sanofi Pasteur

MAT-RS-2000310-1.0-10/2020

Reference:

1. CDC. Prevention of measles, rubella, congenital rubella syndrome, and mumps, 2013: summary recommendations of the Advisory Committee on Immunization Practices (ACIP). MMWR 2013;62(No. 4):1-34.

2. Gerber JS, Offit PA. Vaccines and autism: a tale of shifting hypotheses. Clin Infect Dis 2009;48:456-61.

3. Sugerman DE, Barskey AE, Delea MG et al. Measles outbreak in a highly vaccinated population, San Diego, 2008: role of the intentionally undervaccinated. Pediatrics 2010;125:747-52.

4. Comparisons of the effects of diseases and the side effects of vaccines. From the Australian Immunisation Handbook 10th edition (http://www.https://ww2.health.wa.gov.au/Articles/A_E/Comparisons-of-the-effects-of-diseases-and-the-side-effects-of-vaccines)

5. Ministry of Health Immunisation Handbook 2017 (measles chapter). Wellington: Ministry of Health. (https://www.health.govt.nz/system/files/documents/publications/immshandbook-11-measles-mar18-v2.pdf)

6. P. Johnson and J. Mueller. Updating the accounts: global mortality of the 1918-1920 ”Spanish” influenza pandemic. Bull. Hist. Med. 2002.

76(1): 105-115.