Miluškino rođenje i mamino preznojavanje iz sata u sat

Miluška je rođena u petak, 2. septembra u 23.25 sati. Imala je 3610 grama i 52 centimetra. Rođena je carskim rezom, nakon 10 sati indukcije. Ali idemo redom.

 

U porodilište sam primeljena u prošlu sredu. Na poslednjem ultra zvuku procenjeno je da će beba biti oko 4300 grama, a tokom ctg-a bila je sve vreme veoma aktivna, pa su amplitude na traci gotovo nekontrolisano skakale gore-dole. Dan kasnije lekari su mi rekli da popijem bočicu ricinusovog ulja pomešanog sa gutljajem vode (na šta se apotekarka zgranula rekavši mojoj mami da se to više ne daje ni u najprimitivnijim i najnerazvijenim zemljama, ali valjda lekari znaju). Najodvratnijeg ukusa ikada, a ni najmanje nisam izbirljiva, ulje je učinilo da na svakih nekoliko minuta trčim u wc kao da imam salmonelu. 
 

U petak u zoru mi je data i evako-klizma, a oko osam sati stavljen i neki gel na grlić materice, namenjen za njegovo širenje i pokretanje kontrakcija. Iako je nakon dva sata žena iz susedne sobe već jaukala i presavijala se od bolova, ja kontrakcije nisam osećala, a grlić mi se otvorio tek dva, do tri prsta. 

Oko 12.45 smo bile u pretporođajnoj sali na indukciji. Od starta je bolelo kao da imam najjače menstrualne bolove. Kontrakcije su se u početku javljale na svaka dva minuta i trajale po 15-ak sekundi, a onda su postajale češće i mnogo jače, na oko minut i trajale po pola minuta. Iskreno, bol je bio užasan, ali sam znala šta je cilj, pa sam trpela. Sat koji je bio prekoputa kreveta kao da je išao unazad. Vreme je sporo prolazilo, a samo sam milisla na to da beba bude dobro. Tokom bola, mnogo mi je pomoglo kratko disanje, koje smo učili u „Školi za trudnice”. Kada kratko kroz zube provlačiš ”hu, hu, hu, hu, hu…” dok ne popusti, zaista bude lakše. U međuvremenu mi je probušen vodenjak i na neki način osetila sam se kao da sam se izduvala.
 

Oko 18 sati već je trebalo da sam bila otvorena bar šest, sedam prstiju, što bi značilo da se porođaj bliži, ali četiri prsta su govorili da to i nije baš tako. Tada su mi lekari dozvolili da prošetam po hodniku. Koračala sam bosa, preznojavala se i iskreno nikada u životu sebi nisam tako smrdela. Pomoglo mi je umivanje prohladnom vodom. Iako je tokom šetnje bilo lakše, bila sam slaba, plašila sam se da se ne onesvestim, pa sam se ubrzo vratila na krevet. Nakon pola sata, verovatno videvši moju iscrpljenost, lekari su pitali želim li epiduralnu analgeziju. Au, kako sam se obradovala, iako sam ranije uvek mislila: „Ma kakav epidural, tolike žene se porađale, pa im ništa nije bilo!” Naravno, odmah sam prihvatila.
 

Bol se smanjio, ali su se i kontrakcije pojačavale. Bila sam manje-više na istom, s tim što me s leve strane stomaka malo bolelo, dok je bol s desne strane bio kao da mi neko čupa jajnik. Tada je počeo i da mi raaste krvni pritisak, koji je ceo život bio savršen. U jednom trenutku na monitoru sam videla da je 195/115. Tada sam se prestravila. Lekari su činili sve da ga spuste, i uspevali do oko 170/85. Noge su mi se nekontrolisano tresle pri svakoj kontrakciji i nije bilo šanse da ih umirim, a s vremena na vreme sam osećala i napade mučnine, ali nisam imala šta da povratim s obzirom da sam poslednji put jela i pila prethodnog dana. Oko 22 sata sam bila otvorena devet do deset prstiju, ali je beba i dalje bila visoko. Odlučeno je da se još sačeka dok se spusti. 
 

E to čekanje bilo je pravi horor. Već sam bila iznurena, malaksala, svi lekari i specijalizanti su bili krajnje ljubazni i na sve načine su hteli da se porodim prirodnim putem, što je, saglasna sam s njima, ipak bolje nego carskim rezom. Tada ni o čemu drugom nisam razmišljala osim da se sve što pre završi, a kada će to biti nisam znala, niti je ko mogao ili hteo da sigurnošću da mi kaže. U 23 sata je ustanovljeno da ne vredi više čekati i prebacili su me u operacionu salu.
 

Onda je sve izgledalo kao u filmu. Plafoni hodnika koji su mi preletali pred očima, oko mene mnoštvo lekara i sestara, iznad glave jako svetlo i moje telo koje postaje jarko narandžasto od joda bilo je poslednje što sam videla dok mi nisu stavili masku za kiseonik i uspavali me. Sledeće čega se sećam bilo je moje histeričino odmahivanje glavom kada su me zamolili da se blago odgurnem nogama da bi me prebacili na drugi krevet. Znam da mozak nije mogao da naredi nogama da to učini, niti sam bila u stanju da to izgovorim. Nekako su me prebacili, a ja i dalje nisam znala gde se nalazim. Nakon desetak minuta u šok sobi smogla sam snage i u jednoj rečenici javila mužu da sam se porodila, a onda zaspala.
 

Bebu su mi doneli ujutru oko šest. Ponovo sam osetila nalet nekih novih, ponovo nepoznatih osećanja. Nakon što sam je videla shvatila sam da i kada bi pokušali da mi sledeći put donesu neku drugu bebu znala bih da nije moja. Istog trenutka pomislila sam da ću da umrem od ljubavi prema njoj, ali što bi rekla moja koleginica: „Od toga se ne umire, od toga se raste!”

E pa ako je tako, Miluška kćeri, bićeš jedna voljena super rastuća beba.