Mame i prvo odvajanje od dece

Kada je vreme da se naši mališani odvoje od nas na nekoliko dana kao što je na primer zimovanje ili letovanje sa vrtićem ili sa bakom i dekom? Do nedavno sam mislila da se takve situacije dešavaju tek u školi, i to tamo negde u sedmom, osmom razredu.

Foto: Pixabay

Međutim, pre nekoliko meseci nam u viber grupu koja okuplja roditelje iz grupice mog petogodišnjeg deteta stiže poruka o ponudi za zimovanje i obaveštenju o roditeljskom ukoliko je neko zaboravio ili nije video na panou za obaveštenja. Sedam dana na Kopaoniku, cena sasvim pristupačna. Prvo dva minuta gledam u onu poruku i mislim kako je vaspitačica pogrešila i slučajno poslala poruku, a onda usplahirano zovem supruga i pričam mu, a on:

– Pa dobro Milena, i mi smo u tom uzrastu išli na zimovanje sa vrtićem. Pitaćemo Peđu da li je zainteresovan i ako on želi ići će.

– Ma Vladimire, to su bila druga vremena, on ima samo pet i po godina, još ne ume sam ni da se zakopča kako valja, niti guzu da obriše, a da ide na zimovanje i to bez nas, ajde molim te, uporna sam ja.

– Milena, ne preteruj, kaže mi on i dalje pokušavajući da me smiri.

– Ma što sam te i zvala kada me samo nerviraš. Ajde ćao.

Te večeri smo razgovarali sa našim detetom koje je ideju o zimovanju sa drugarima dočekalo sa oduševljenjem. Na naše objašnjenje da će tamo biti sedam dana bez mame i tate, samo sa drugarima i vaspitačicama, on je samo rekao „Ne brinite, mogu ja sam”. U meni su se u tim trenucima mešali ponos, sreća i pomalo tuga. Ponos i sreća što moje dete ume da umiri svoje roditelje upravo ovakvim rečima. A onda tu je i nezaobilazna teskoba u srcu zbog činjenice da nam deca tako brzo odrastaju, a da mi često pritisnuti obavezama i poslom toga često nismo ni svesni. 

I tako se i ime mog deteta našlo na spisku prijavljenih za zimovanje. Njega ushićenje nije puštalo do samog dana polaska, a one večeri pred put kada smo pakovali kofer on je skakutao oko mene i u glas vikao „Jeeeee, sutra idem na Kopaonik! Mnogo sam srećan!”. A ja sam ga ljubila, ljubila, ljubila…

Na mestu okupljanja stotinak roditelja, koferi različitih boja, a dečica presrećna. Mnogi su u žurbi da što pre uđu u autobus zaboravili da poljube roditelje. Autobus kreće, roditelji mašu. U onom trenutku kada je autobus skrenuo na put sa polazišta počinjem da plačem. 

Zahvaljujući predusretljivim vaspitačicama koje su verovatno predvidele da ima raznoraznih roditelja u viber grupu u kojoj su okupljeni roditelji čija su deca otišla na zimovanje šalju slike – deca u autobusu, pauza na putu do Kopaonika, a onda fotografije soba, doručka, ručka, večere, slike sa sankanja i kliskanja, večernjih žurki. Svake večeri imali su organizovani program, od maskembala, večeri talenata, šiz friza i žurki… Sudeći po fotografijama na kojima su mališani nasmejani očigledno je da im boravak na planini i druženje prija.

Foto: privatna arhiva

Po povratku moje dete je bilo više nego oduševljeno, tri dana je pričalo o doživljajima, od toga sa kim je bio u sobi do dogodovština na snegu i večernjih zabava. Slušala sam ga ponosno, srećna što se moje dete osetilo dovoljno samostalnim i slobodnim da se odvoji od mame, tate i brata, ali istovremeno i tužna što polako, ali sigurno dolazi vreme kada će se sve češće odvajati od nas.

I to je valjda životni usud nas majki. Dok su male bebe i hrane se majčinim mlekom i ne hodaju ponekad maštamo o momentima samoće, a onda kada porastu i konačno imamo vremena za sebe nama je eto krivo i da možemo vratili bi vreme makar na nekoliko sati da ih onako malene držimo u rukama i samo ljubimo i posmatramo.