Visoka očekivanja kao najveći izazov i kamen spoticanja u roditeljstvu
„Odustanite od osećaja krivice i budite ponosne na svaki trud koji ste uložile” – poručuje Sanja svim mamama
Ovo je BEBAC mama – Sanja Bačlija, master psiholog, operativni trener plivanja, majka devojčice i dečaka, živi u Subotici i radi kao transakcioni savetnik pod supervizijom, a u radu se najviše susreće sa trudnicama i majkama sa postporođajnom depresijom.
Kada počinje tvoj dan i kako izgleda uobičajena svakodnevica?
Jutarnja rutina je uglavnom ista svaki dan – pomalo kućnih poslova, spremanje doručka i grejanje mleka za decu. Oni su u vrtiću oko 07:30, a ja stižem na posao pre 8 sati.
Posle posla idem po decu u vrtić i nakon toga kreće neka akcija – ili nam dolaze drugari, ili idemo na neko igralište, u šetnju ili mi idemo u goste. S obzirom na to da moji roditelji žive u istoj zgradi gde smo i mi, vrlo često svratimo i kod njih na igranje. Vreme brzo prođe, u 20 sati je kupanje i do 21 sati spavanje.
Kako se tvoj život promenio od kad si postala majka? Šta je to što je doživelo najveću promenu u tvojoj svakodnevici?
Uh, definitivno mi se život značajno promenio. Od kad sam postala majka, gledam na život znatno drugačije. Imam osećaj nekad da sam hobotnica, da imam osam ruku. Vrlo često kažem deci da mama ima samo dve ruke, ali im uporno pokazujem drugačuje. Ono što se najviše promenilo u praktičnom smislu je da imam manje vremena, izazovnije mi je sada isplanirati odmor na primer.
I na psihološkom planu promene su takođe velike. Od kad sam postala majka spoznala sam svoju snagu i svoje slabosti, kao i svoje sposobnosti koje na drugačiji način ne bih spoznala. Odgovornost koju imam ne prestaje nikad. Život mi je lepši, imam zdravu i srećnu decu i veoma sam ponosna na njih! I na sebe u svemu tome!
Kakva su iskustva bili tvoji porođaji?
Ja sam možda jedna od retkih majki koje se sa radošću sećaju svojih porođaja. Prvi je trajao svega 5 sati. Bolelo je kao nikad, bilo je teško ali je relativno brzo prošlo.
Drugi porođaj je bio samo posle 16 meseci i porodila sam se za 3 sata. Taj porođaj je zaista bio lagan. Kao jednu anegdotu pamtim da sam na kraju tog porođaja rekla „Ovo je bilo super!”, gde su se babice nasmejale i rekle da to niko nije do sada rekao.
Ti si psiholog po struci – da li su trudnoća i majčinstvo uticali na tvoju profesiju ili je bilo obrnuto?
Jesu. Lično iskustvo sa anksioznošću i depresijom u trudnoći i nakon porođaja me je dosta pripremilo i upoznalo sa tim delom mentalnih poremećaja i pružilo mi priliku da pružim pomoć i podršku trudnicama i porodiljama, upravo zahvaljujući tome što sam i sama prošla kroz isto. Na taj način je moja trudnoća uticala na smer mog stručnog usavršavanja.
Takođe je i moja profesija uticala na to kako gledam na majčinstvo, na ciljeve koje sebi postavljam i na način vaspitanja dece.
Da li misliš da bi bila drugačija majka da se baviš drugim poslom?
Da, sigurna sam.
Kako uklapaš poslovne obaveze i porodični život?
S obzirom na to da sam razvedena i većinu svog slobodnog vremena provodim sa decom, veoma je važna dobra organizacija. Imam radno vreme u kancelariji, ali i posao od kuće. Kada je u pitanju posao od kuće – sa svojom decom mogu lako da se dogovorim jer imamo dosta zajedničkih pravila kojih se svi pridržavamo podjednako. Za to vreme oni kroz igru rešavaju različite zadatke koje im zadam i znaju da ne treba da me prekidaju dok radim – sem ako je to zaista neophodno.
Koliko često posvetiš vreme samo sebi, koliko je to važno i šta je to što ti pomaže da “napuniš baterije”?
U ovakvom načinu funkcionisanja teško mi je da se organizujem da imam vreme samo za sebe, ali to ne znači da ne uspevam da napunim baterije. Aktivnosti sa svojom decom, kao što su šetnja, crtanje i igranje su aktivnosti koje mi omogućavaju da se i ja osetim kao dete pa na taj način „punim baterije”. Onaj odmor tipa pasivnog odmora mogu da imam samo kad su deca kod njihovog oca. Tada zaista vodim računa da ugodim sebi, da obavim poslove koje ne mogu sa njima i da se maksimalno odmorim.
Koji su najveći izazovi u roditeljstvu prema tvom mišljenju?
Najveći izazov u roditeljstvu za mene jesu visoka očekivanja. Vrlo često uhvatim sebe da težim ka savršenstvu i da na tom putu ne vidim i ne cenim sav trud koji sam uložila. Znam da grešim i osećaj krivice me dosta muči. Na tome i dalje radim…
Da li ima razlike u vaspitavanju devojčice i dečaka? Šta je to što želiš da preneseš na svoju decu kao najvažnije životne smernice?
Zaista se trudim da u vaspitavanju moje dece nema razlika, oboje učim da se čuvaju, vole i poštuju. Postavljanje granica i poštovanje istih je jedna od važnih „lekcija” koju učim decu. U redu je reći „ne” kada nam nešto ne prija, a druga strana je u obavezi to da poštuje i da prestane sa nekom akcijom.
Takođe ih učim da su oni kao bića uvek dobri i vredni pažnje i ljubavi, ali da se nekada ne ponašaju baš najbolje. U takvim situacijama se jako trudim da kritikujem ponašanje, a ne njihovo biće. Emocije su dozvoljene, kod nas nema predrasuda „nemoj da plačeš jer si dečak”, i u redu je nekad biti tužan. Takođe, u redu je pogrešiti i izviniti se za grešku.
Kako provodiš vreme sa svojom decom?
Vreme sa decom provodim ili u šetnji, na igralištu, poseti zoo vrtu, ili kod kuće u nekim igrama. Volim da im čitam knjige, da slažemo puzle, da crtamo zajedno ili gledamo crtani zajedno ili se samo mazimo i golicamo 😊
Da li imaš neki savet za druge mame – nešto što je i tebi bilo od velike pomoći ili što si sama shvatila vremenom?
Visoka očekivanja su definitivno kamen spoticanja za mene. To je sigurno i najveći izazov koji još uvek savladavam. Ne očekivati od sebe savršenstvo i dopustiti sebi greške. Sve je to ljudski. Odustanite od osećaja krivice i budite ponosne na svaki vaš trud koji ste uložile. Ovo kao i sebi da govorim.
I definitivno, posvetite se sebi bez krivice i bez anksioznosti. Idite na sport, na druženja, u skladu sa mogućnostima. Ta vrsta samonege je jako bitna za majke.
Komentari (0)