Malo nostalgije

„Nedeljom rano kad mame kreću

Na trg za voće i bokal mleka

Na uglu već je  cvećar u cveću

S jutranjom ružom na majke čeka …”

Ne verujem da se sećate ovih scena, kako bi se Zvrečica sećala. Kod nje je kupovina: sednemo u auto, imamo spisak i onda u neki mega hiper kako li se već zovu, a često za te kupovine i pasoš nosimo.

Eto ja se sećam mama i ja, ranom zorom subotom idemo na pijacu. Ja nosim korpu, onu pravu pletenu korpu, nezgodnu za nositi, ali u nju tako lepo stanu jaja i sveže meso. Uhvatimo autobus i pravac na mlečnu pijacu. Onda lutamo između tezgi, zagledamo karfiol i breskve, sveže testo za onu lepu nedeljnu supu pa se i cenkati moglo.

Sada? Sada pijaca radi svaki dan, a ako odeš u šest ujutru nema nikoga, pa skoro da ja i pekara zatvorena. Ne pitajte me, imam ja momente kad me uhvati nesanica pa mislim možda i mogu da obavim. Ali ne, ne mogu.

Zato volim kad odemo na salaš pa ustanemo leti sa prvim suncem, verovali ili ne to je pre pet ujutru pa se prođemo i pomognemo.

Da, postoji i takvo mesto ali puno dece ga na žalost ne znaju. Oni znaju za ovo što ih mi učimo i što im mi serviramo.

Ali psiholozi, razvojne mape, ovo ono, da okej sam ja sa njima neka ih.

I divno je bilo na salašu ove zime, Zverčica se ono malo sankala, a konji su je vukli. Malo mog detinjstva da oseti. Jeste konji su bili komšijini, nije je dida ušušavao u kožuh, ali videla je, sankala se.

I da se vratim na tu divnu pesmicu Dragana Lukića: 

Cvećar na uglu bukete drži,

Cvetove sveže bakama nudi…..

A Vi dragi moji, nađite pesmicu da se podsetite…

Ne, nađte svoje detinjstvo pa vidite šta smo zaboravili i šta uskraćujemo.