Ovo je priča o borbi, želji i iščekivanju, ali ponajviše o ljubavi koja nam daje snagu da izdržimo i one teške trenutke. Ovo je priča o jednoj preslatkoj bebi, Filipu, koji za mesec dana puni godinicu. I o Filipovim mami i tati, koji su u deset godina braka, prošli pet godina borbe za potomstvo. Mama Jovana Savić je podelila za Bebac svoju priču o prevremenom porođaju.
Mesec dana pre termin: Beba ne napreduje kako je očekivano
Treća vantelesna oplodnja prošle godine je uspela, termin porođaja bio je 14. januar 2024. godine. Slede sve moguće analize, piše Jovana, ako sve bude u redu do kraja, biće prirodan porođaj.
— Radosni, ali sa strahom iščekujemo svaki pregled. Beba je karlično na svakom pregledu. Nadamo se da će do kraja trudnoće da se okrene.
Doktor 5. decembra kaže da nešto nije OK. Plod nije napredovao baš puno od prošlog puta, možda oko 100 grama, ali ponovićemo pregled na drugoj klinici. Tamo, ista priča. Uzimam uput za NF da bi ispratili zašto je plod u zaostajanju — piše mama Jovana.
Kaže, posle dva dana ostaje u bolnici, slede pregledi i analize.
Moraće injekcija za sazrevanje pluća, CTG pokazuje kontrakcije.
— Ne daju mi injekciju do 11. decembra, moraju da isprate još malo. Bolovi podnošljivi 9. decembra, inače imam veliku toleranciju na bol, kaže sestra, dobićeš bensedin i biće bolje. Desetak minuta posle injekcije sve je isto, boli sve jače. “Idemo na pregled, ne deluješ kao da imaš bolove”, besna sestra me vodi kod doktorke. Doktorka kaže: “Maco, pet prstiju, idemo na porođaj.”
U mojoj glavi haos, ne plašim se, ali zar mora tako — priseća se mama Jovana.
“Ne želimo da rizikujemo, mora hitan carski rez”
— Ulazim u salu, spremaju me za prirodan porođaj, ja malo u šoku. Doktorka kaže, skoro 8 prstiju, super si.
Ispred sale, doktor koji čita dokumentaciju kaže, glavica prednjači. U mojoj glavi milion pitanja. Kako, kad je u celoj trudnoći bio karlično i to bi bio jedini razlog da ne bude prirodan porođaj. Doktorka ulazi kod mene i pita, da ne znaš možda kako je stajala beba na poslednjem UZ, rekla sam samo: do danas karlično. Promenila je pogled u tom trenutku, okrenula se ka kolegi i pitala je l siguran da piše da prednjači glavica, jer ona napipava noge bebi. Za mene blago rečeno ŠOK. Moje pitanje je, šta sad?
Ona prilazi meni i kaže, s obzirom na to da je vantelesna, borba godinama sa sterilitetom, moraćemo na hitan carski, ne želim da rizikujem, bar neka on bude dobro. Moraš da potpišeš ili sazivam konzilijum, kako ti želiš. Potpisala sam, naravno. U glavi mi je samo odzvanjalo, neka bude meni kako god, samo da je on dobro.
— Prelazim u drugu salu uz doktorkinu pomoc. Ulazimo na vrata i ona kaze hitan carski, u sekundi je 10 ljudi bilo tu. Niko ne viče, svi mirnim tonom, bez panike, rade svoj posao. Anesteziologovog lica se i sada sećam, sa pitanjem koliko imate kilograma i doktorka koja kaže daj duplo, poslednje čega se sećam je doktorkin osmeh dok me maže jodom…
“Beba je u inkubatoru, ne možete da ga vidite još uvek”
— Budim se, sestre nesto pričaju, ne razumem ih baš, pitam za bebu ali ne dobijam odgovor. Ulazimo u sobu, popunjavaju listu, probudila se u 03:35, hitan carski, pritisak, krvarenje…
Ulazi sestra, ponovo pitam za bebu, nemaju informacije. Pomišljam da nešto nije OK, ali ko će to da mi saopšti i sestra kaže, doći će pedijatar kod vas, a neko će vam doneti vaše stvari iz sale.
Prolazi vreme, a nigde nikog. Pitam se da li iko od mojih zna da sam se porodila, javila sam se pre ulaska u salu ali…
Milion pitanja mi se vrzma po glavi.
— U 7 i 30 dolazi pedijatar, kaže, rodili ste dečaka u 02:01, težak 1590 grama, 43 centimetara dugačak u 35-oj nedelji trudnoće. Beba je u inkubatoru na 40% kiseonika, pratimo ga. Ne možete da ga vidite još uvek. Uzela moje podatke i otišla.
Nemam telefon kod sebe još uvek, a sad nešto mogu mužu da javim, rekli su nešto.
U 8:40 mi donose telefon, zovem prvo muža naravno, javlja se, kaze: znam,porodila si se u 03:35, decak 1.600 grama, dobro ste oboje, samo je on malo na kiseoniku.
Onda sledim ja u suzama, jos uvek me drži anestezija, bolovi nepodnošljivi i kažem šta mi je pedijatar rekao. On mi kaže, bitno je da ste oboje dobro, jedva sam dobio informacije za oboje, celu noc čekamo i celo jutro zovemo, ali niko ništa nije znao da nam kaže — piše mama Jovana Savić o prvim satima nakon porođaja.
On je ipak dobro, u meni pomešane emocije
— Tek sutra uveče me vode da vidim bebu. Neopisiv osećaj — nastavlja mama Jovana.
Za doktorku Jelenu Sanković kaže da je divna žena i nastavlja:
— Doktorka vadi bebu i kaže, ajde mama prvi kontakt je najbitniji. U meni pomešane emocije.
Postala sam mama posle velike borbe i mnogo godina, on je ipak dobro, ni sama ne znam više šta osećam.
Pedijatar mi saopštava da će ga prebaciti na Institut za neonatologiju, ali je on zdrava beba, samo neuhranjena. Nije dobijao dovoljno hrane i rešio je da ide napolje i bude sa mamom.
Bio je dva dana na kiseoniku čisto radi sigurnosti.
Mene četvrtog dana otpuštaju, a njega voze na Institut. Suprug me čeka u prizemlju i ispraća njega, tako malenog u inkubatoru sa medicinskom sestrom i sanitetom.
Tamo je bio mesec dana, ja sa njim tri nedelje, dostigli kilažu od 2.450 grama i došli veseli kući. Bez dijagnoza i skroz zdravi — piše mama Jovana Savić o prevremenom porođaju i prvom mesecu bebe Filipa.
Ne zaboravi se, spakuješ to negde u glavi i ideš dalje
Sumirajući svoje iskustvo, mama Jovana kaže na kraju:
— Naša borba se isplatila, rodila sam Filipa koji za mesec dana puni godinicu, uživamo u svakom trenutku sa njim. Kažu, zaboravi se sve. NE, ne zaboravi se, samo to spakuješ u svojoj glavi negde i zaključaš da bi išla napred. Mora tako.
Komentari (0)