Kud ja nisam – ti ćeš doći! Gde ja stadoh – ti produži
Posle opažanja Lukine vaspitačice u vezi sa njegovim promenama ponašenja, ali i naših zaključaka, odlučili smo da Luki približimo sve aktivnosti oko bebe.
Naučili smo ga da baci Viktorove pelene, da bude uključen u sva dešavanja. Jedna od tih stvari je i da mu dopustimo da zaspi na „starom mestu”, u sobi gde je beba.
To je izgledalo kao dobra ideja.
Prošla nedelja, međutim, izgledala je kao takmičenje Luke i Viktora ko će duže da održi roditelje budnim. Mislim da takmičenje zaslužuje status master serije i izgledalo je otprilike ovako (u duhu najava bokserskih mečeva u Las Vegasu):
U prvom uglu, aktuelni šampion, do skoro bez prave konkurencije, svoja umeća je demonstrirao samo kada je bilo potrebe. Neki bi ga nazvali „pritajeni tigar skriveni zmaj”. Pribegava tehnici ranog i ultra ranog buđenja. Sat mu apsolutno ništa ne znači. Ume da zavara ranim leganjem, tačnije izuzetno kasnom popodnevnom dremkom (oko i posle 18h), kada roditelje ostavi u dilemi: „Da ga budimo uopšte da popije mleko ili se nadamo da će nastaviti do jutra?”. Za pamćenje ostaje potez pre izvesnog vremena kada je oko 03h po srednje istočnom vremenu, hteo da se voza biciklom po stanu. To nije bilo dovoljno, morala je sve vreme da se pritiska sirena koja ima četiri melodije. Četiri najiritantnije melodije u poznatom delu univerzuma u tom trenutku. Jedna od njih je „Jingle bells”, a vreme dešavanja je sred leta – tek da se sve dodatno obesmisli. Televizor je morao biti upaljen i na kanalu Baby TV su se smenjivale neke šarene boje, kao iz kaledoskopa. Sve je bilo kao da sam u sceni nekog filma Gay Richie-a. Skoro da sam čuo početak pesme: „I’ve been thinking about what you have done to me… Why did you do it? Why did you do that thing to me?”. Iznenađuje koliko mu je malo potrebno „zagrevanja” da bi bio u „punoj brzini”… branilac titule „Držim vas budnim mama & tata”, prvorođeni, tvrdoglavi, uporni: Luuuuuuukaaaaa.
Sa druge strane – izazivač, nova nada naše insomnije, mladi talenat koji je u nekoliko navrata pokazao svoje potencijale i mogućnosti. Od tehnike primenjuje uporno zapomaganje i plakanje koja se ponavljaju u vremenskim intervalima koji nisu duži od tri sata. Za nekoga sa samo mesec dana pokazuje izuzetnu upornost i fantastične glasovne mogućnosti. Potez po kojem postaje prepoznatljiv je da nije dovoljno da ga držite u krilu ili na ramenu, potrebno je da se šetate… u pozadini se čuju sledeći stihovi: „…Is there room for one more son, one more son, If you can hold on…”, mali glavonja, grčeviti borac: Viiiiiiiktoooooor!
Sam tok takmičenja se može opisati u dve strofe iz pesme čika Jove Zmaja: „Kud ja nisam – ti ćeš doći! Što ja počeh – ti produži”. Baš tako su se dva brata „nastavljala” iz noći u noć. Nisam siguran ko je pobedio. Znam sigurno ko je izgubio: Ana i ja. I to desetine sati sna.
Prijava Viktora je završena, imao sam jednu ili dve stative (nije baš sve išlo glatko), sve u svemu – podnošljivo. Pripreme su bile jako važne. Mi smo svoj deo obaveza i dužnosti prema državi uradili i sada Ana očekuje svoju platu za vreme porodiljskog odsustva i roditeljski dodatak za drugo dete. Situacija je sledeća: Ani kasne dve plate i naša velika sreća je što radi u državnoj upravi jer se ovaj novac čeka i do godinu dana i više. Bravo.
Od kada znam za sebe u ovoj državi se priča o „nacionalnim interesima”. Dovoljno mi je pola sekunde da se setim desetine gluposti, štete i sramote upakovane pod malopre spomenutim pojmom. Jel ima većeg nacionalnog interesa od pravovremenog pomaganja (zakonska obaveza) roditeljima sa tek rođenom decom? Da ove redove čitate na nekoj drugoj adresi napisao bih šta tačno boli ovu zemlju u vezi sa decom. Jeste, pogodili ste, obe verzije: u jednoj reč počinje slovom „u”, u drugoj verziji slovo „u” je na drugom mestu. Ustavni sud se čak potrudio da uskrati sredstva kojim je Vojvodina pomagala roditelje na svojoj teritoriji.
Mislim da je soundtrack za kraj bloga sasvim ok da bude Pearl Jam, i moćni glas Eddie Vedder-a:
„Oh I, oh, I’m still alive
Hey, I, I, oh, I’m still alive
Hey I, oh, I’m still alive
Hey…oh…”
O autoru
Komentari (0)