Kako se trudnoća snalazi u mom svetu?

Dok moj emotivni i bračni partner i ja čekamo željenu bebu, eto, imam vremena da razmišljam o stvarima o kojima inače ne bih. Raščlanila sam svoju buduću veliku ulogu na nekoliko segmenata koji su mom trenutnom emotivnom statusu izuzetno značajni.

1. Da li sam zrela i sposobna?

2. Da li sam dovoljno dugo živela hedonističkim životom?

3. Uživam li dovoljnu emotivnu podršku?

4. Da li sam materijalno obezbeđena?

5. Šta ću, do đavola, sa hormonima? A sa strahovima?

Pre nego što sam uopšte počela da razmišljam o roditeljstvu, pročitala sam zaista veliki broj tekstova koji se bave starim dobrim univerzalnim: kada bi trebalo da postanem majka/kada je najbolji momenat za materinstvo/da li je kasno rađati posle tridesete i slično. Odgovora, zaista, nema. Ako sam u tom momentu planirano trudna – dakle, spremna sam (ovo me podseća na ono: mislim – dakle, postojim).

Odavno sam se naoružala specijalizovanom bebećom literaturom i trudim se da svaki put zahvatim što više koncentracije, a molim se za što veći komad pamćenja po danu. To kod mene ima veze upravo sa gore spomenutom sposobnošću, a koja se tiče moje pripreme za „terenski rad” koji počinje onog dana kada naša devojčica bude došla na svet. Materijalnog i emotivnog nikad nije dovoljno, a hedonističkim životom bih volela da živim do kraja (*ebi ga, prosto ne mogu sve stvari da se poklope). 

Ostaju hormoni i strahovi.

U organizmu za vreme trudnoće postoji šest hormona koji taj isti organizam drže u ravnoteži i omogućavaju da na svet donesemo novi život. To su: gonadotropini (omogućavaju ovulaciju), humani horionski gonadotropin/hCG (za potvrdu trudnoće), progesteron (zaštitnik trudnoće), estrogeni (za ženstvenost), oksitocin (hormon materinstva) i prolactin (priprema dojke za dojenje). Ja govorim o hormonalnom disbalansu u mojoj glavi, nemogućnosti prepoznavanja dojučerašnje sebe i o povremenom haotičnom strahovanju.

Verujem da će se većina trudnica i majki složiti sa mnom: postoje momenti kada ne prepoznaješ sebe dok ti taj hormonalni disbalans remeti svakodnevicu povremenim haotičnim strahovanjem. Naravno da imam gotovo iste simptome svake trudne žene koji se tiču partnera i strahovanje za bebu, ali moje pitanje je kako tako lako postanemo težak životni partner?

Aktuelni strahovi u mojoj emotivnoj (č)auri su odlazak partnera, zdravlje deteta i vaspitavanje devojčice. Zdravlje deteta je zaista nešto na šta naš prejak instinkt nema mogućnost drugačijeg manifestovanja – to je dar prirode i to je tako. Mene ti momenti posećuju nekad i u snovima – ne često, ali dovoljno.

Vaspitavanje devojčice u ovom društvu? To će biti zadatak pun izazova i ne znam odakle bih krenula, od kog problema koji mi trenira živce i svakodnevno ide na ganglije – zaista! Onda udahnem duboko, izbrojim do tamo nekog broja i, kao, bude bolje. Moja terapija u teškim momentima je i pisanje pesama – zaista izbaci sav trenutni šljam. I opet ne znam šta me čeka i opet nisam sigurna kako ću se boriti… Samo, jednostavno bude lakše.

Odlazak partnera, moja teskoba kroz vreme trudnoće i smene naprasnog smeha i plača… Hm… 

Na početku sam spomenula emotivnu podršku. Imam je. Sve je tu. Onda me dan, kao i svaku trudnicu, podseti na to koliko sam se ugojila, koliko strija nabacila, šta više ne smem, a šta nisam u stanju; onda momenti kada ostanem kod kuće sama jer sam ”velika i teška” do momenta kada pomislim da me možda neko ugrožava i kako više ništa neću stići… Onda smeh, pa plač – ili obrnuto.

Hormonalni disbalans – yeah! Trudnoća – svakako.

Dok ovo pišem, ćera radi svoju turu gimnastike u mom stomaku (rutina), a mene odmah sve prošlo – do tamo nekog čudnog i neprijatnog momenta… Sva ta pitanja ispisana na početku ostaće na istom mestu. Moja poenta je i dalje držati tu mušku podršku i ne izgubiti sebe u nastojanju balansiranja.

Do nekog sledećeg puta, drage moje.