Neplodnost – jedna od najtežih životnih kriza
Po statističkim podacima Svetske zdravstvene organizacije oko 50 miliona parova u svetu, nakon 5 godina pokušavanja, ne može da realizuje potomstvo i smatra se neplodnim. Tendencija, koja se poslednjih godina povećava, je da oko 51% parova zatraži pomoć i opredeli se za neki od oblika veštačke oplodnje. Ovaj momenat predstavlja kraj jedne etape, etape suočavanja sa dijagnozom i početak sledeće, koja je obično okidač novih fizičkih, fizioloških i emocionalnih turbulencija.
Neplodnost se obično procenjuje kao jedna od najtežih i najdugotrajnijih životnih kriza jer zahvata sva ili gotovo sva područja života. Prolongirani pokušaji da se zatrudni uz neizvesnost povodom ishoda predstavljaju intenzivnu promenu životne realnosti, koja zahteva prilagođavanje i nošenje sa problemom, za koji par nema unapred razvijene strategije rešavanja.
Prihvatanje činjenice da je par neplodan i da ne može ”normalno” ili ”prirodno” ispuniti svoj san i imati potomstvo je verovatno jedan od prvih i najvažnijih izazova. Uobičajene emocionalne reakcije na dijagnozu su iznenađenost, neverica, zabrinutost, tuga i neretko nezadovoljstvo i ljutnja na sebe, partnera, sudbinu.
Procenjuje se da oko polovina ovih parova uspeva da se snađe i prođe kroz krizu sa najmanje moguće emocionalne patnje. Ostatak, na žalost, biva teže i ozbiljnije pogođen.
Prihvatanje krize
Prihvatite da je dijagnoza koju ste dobili i sve što nakon toga predstoji životna kriza. Ovo je neka vrsta vanrednog stanja u vašem životu i potpuno je normalno da osećate tugu, razočaranost, da ste često razdražljivi, nervozni, svadljivi. Normalno je da se s vremena na vreme zaplačete i da vas preplave razmišljanja o sebi, braku, budućnosti, da budete zabrinuti i da se pitate imate li kapacitet da se nosite sa svim „što vas je snašlo”. Procena da ste u poziciji bespomoćnosti i da nemate kontrolu nad ostvarenjem svojih životnih ciljeva ume da dovede do nezadovoljstva sobom i razočaranosti životom i okolnostima u kojima se nalazite.
Koliko god ova osećanja bila teška i uporna i možda vama nepoznata, prihvatite da se osećate tako kako se osećate i sebe kao obično ljudsko biće koje ljudski reaguje na gubitak. „I ovo će proći” je pomisao koja će vam pomoći da uprkos osećanjima živite i činite ono što je neophodno kako biste rešili problem.
Tuga ili depresija
„Ne dišem. Moram sebi da kažem udahni, pa onda izdahni, diši…”, kaže klijentkinja opisujući svoju duboku tugu. „Kad ugledam decu dok se igraju u parku, kad prođem pored prodavnice za bebe, kad vidim gužvu ispred zabavišta… Čini mi se da mrzim svaku trudnu ženu koja prođe pored mene… Kad muža pogledam u oči… Sve me to podseća na ono što možda nikada neću imati i onda, opet, ne dišem.”
Sve navedeno su zaista okidači koji asociraju na problem sa kojim se borite. Međutim, kako da znate da li ste tužni ili depresivni i da li da potražite pomoć stručnjaka?
Tuga dođe i gotovo neprimetno prođe onda kada usmerite pažnju na dnevne obaveze, kad ste fokusirani na delatnosti koje zaokupe pažnju, kad ste u društvu. Depresija uporno traje, prisutna je i remeti većinu uobičajenih, dnevnih aktivnosti. Podrazumeva tugu koja traje mesecima, beznadežnost, učestalo plakanje, nedostatak motivacije i borbu da se obave najsitnije dnevne obaveze, bezvoljnost oko odlaska na posao i izvršavanje poslovnih obaveza, nesanicu ili previše spavanja, nedostatak apetita ili prejedanje, nemogućnost da se osete zadovoljstvo i radost, gubitak interesovanja za seks, hronično brinjenje i anksioznost.
U ovom slučaju treba potražiti pomoć psihoterapeuta. Bolje je pogrešiti u samoproceni i angažovati stručnjaka nego prenebregavati disfunkcionalna osećanja i ponašanja.
Kriva sam – nisam kriva…
”Nisam trebala tako dugo čekati; Kažnjena sam za onaj abortus; Trebala sam ranije proveriti jajnike; Nisam smela uzimati lekove; Ja sam biološki škart; Ništa ne mogu da uradim dobro pa ni ovo;…..”
Aktivno se suprotstavite glasu u svojoj glavi koji prevrće i prežvakava iracionalne tekstove na osnovu kojih i nastaju negativna, blokirajuća osećanja.
Vi niste krivi. Moguće je da su neki postupci u prošlosti doprineli ovakvom ishodu. Za njih jeste odgovorni ali ideja da ste ”trebali postupiti drugačije” vas nigde neće dovesti osim do depresiranja i besa na sebe. Uostalom, prošlost nije podložna promeni a da ste tada znali gde će vas neki postupak dovesti verovatno biste učinili onako kako je za vas dobro a ne loše. Zaustavite mentalnu igru ”kriva sam – nisam kriva” tako što ćete pažnju držati na budućnosti i opcijama koje mogu dovesti do rešenja i ostvarenja vašeg sna.
Meni je teže nego njemu
Sa prvom lutkom u detinjstvu najčešće dolazi i poruka koju većina žena uklopi u svoj polni i rodni identitet i vremenom se saživi sa idejom da uz ženski identitet neophodno ide majčinstvo. ”Pošto sam žensko moram biti i majka” je koncept iz koga proizilazi niz nekonstruktivnih ideja o tome kakva sam i ko sam ja ako ne mogu da realizujem ovu ulogu. Na žalost, mnoge žene pomisle o sebi da nisu ”dovoljno žene”, da nisu adekvatne. Socijalna sredina takođe često postupa po gore navedenom konceptu, vršeći pritisak i očekujući da žena, kada se uda, rodi dete i ”obezbedi” potomstvo ne samo sebi nego i porodici iz koje je potekla.
Ovaj koncept je neispravan. Roditeljstvo je opciono i stvar je izbora. Mi imamo pravo da donesemo odluku o tome želimo li ili ne da prihvatimo ovu ulogu i ako ne, to nas ne čini manje ženama. Isto se odnosi i na reproduktivni mehanizam.
Dečaci dobiju kamiončić i najčešće svoj polni i rodni identitet ne dovode u vezu sa roditeljstvom. Međutim ovo ne znači da ne steknu želju da budu očevi niti da, kada im je ova želja frustrirana, nemaju negativnih osećanja, da im nije teško. Oni takođe mogu trpeti veliki socijalni pritisak u vezi sa “nastavljanjem loze” i stvaranjem potomstva. Još je teže u slučajevima kada su oni uzrok neplodnog braka. Tada neki od njih mogu upasti u sličnu klopku kao žene i postaviti pitanje svoje muškosti. Dakle “ja nisam muškarac ili sam manje muško ako ne mogu da obezbedim potomstvo” je ideja koja, kao i kod žena, proizilazi iz neispravnog koncepta polnog identiteta. I ponovo, kao kod žena, dovodi do stvaranja osećanja krivice ili besa na sebe.
Dakle, to što muškarci nemaju sklonost da otvoreno razgovaraju o svojim negativnim osećanjima ne znači da ih ne osećaju i da nemaju empatiju i razumevanje za svoje supruge.
Timski rad
Udružite se sa svojim partnerom i timski posvetite pronalaženu praktičnih rešenja za problem kroz koji prolazite oboje.
Pomozite jedno drugom da prevaziđete emocionalno teške momente. Imajte na umu da ni vi ni on verovatno nemate veštine koje će vam pomoći da lako i brzo prevaziđete krizu u kojoj se nalazite i da za učenje i pronalaženje rešenja koji vam oboma odgovaraju treba vreme.
Uobičajena zabluda je da, pošto se volimo moramo imati ista osećanja. Ako ste vi tužni, partner ne mora biti. Dovoljno je da ima razumevanje za vaša osećanja, da ih toleriše i da vam pomogne kako biste lakše i brže prestali da budete tužni, podigli se i nastavili dalje.
Ne zaboravite da je za timski rad osim zajedničkog cilja, važna i komunikacija. Dok ćutite i nastojite da budete “jaki”, skrivajući svoja osećanja od svih pa i od partnera, ostaćete sami sa “svojom mukom” što nije lako i vremenom može dovesti do toga da se zatvorite i izolujete a nošenje sa krizom pretvori u vašu tihu patnju. Uobičajena zabluda je i da “ako me voli mora znati kako se ja osećam”. Bolje je reći nego čekati da nas neko “pročita”.
Podrška stručnjaka
Mladi parovi koji prolaze kroz krizu neplodnosti sve češće traže asistenciju psihoterapeuta koji se bave individualnom ili bračnom terapijom kako bi se, uz instrukcije i podršku, što efikasnije nosili sa problemom. Osim pomoći oko prevazilaženja nefunkcionalnih osećanja terapeut vam može asistirati oko izbora tretmana kao i učestvovati u pripremi na emocionalne turbulencije koje vas čekaju na ovom putu.
Komentari (0)