Kako pomoći stidljivom mališanu

Kod sasvim male dece, do tri godine, stidljivost se manifestuje kroz odbijanje komunikacije sa nepoznatim ljudima i decom, spuštanjem pogleda, ponekad i sisanjem prsta. Istraživanja pokazuju da su prva deca uglavnom stidljivija od drugorođene, jer su češće u centru pažnje, pa kada se nađu u grupi vršnjaka postaju zbunjena, jer se susreću sa drugačijim pravilima. Ali, njima je potrebno samo vreme da se naviknu i savladaju veštinu komunikacije, pa stidljivost spontano nestaje.

Ponekad je stidljivost u dečjoj prirodi i u tom slučaju dete ne bi trebalo forsirati nego ga umereno podsticati na kontakte i komunikaciju sa odraslima i decom. Stručnjaci tvrde da stidljivost uglavnom nestaje polaskom u vrtić ili školu, međutim, događa se da deca izbegavaju vršnjake, ne žele u park ili igraonicu, imaju napade besa ili plača kad su okruženi ljudima i tada stidljivost treba shvatiti kao problem jer preti da naruši njegov socijalni i emotivni razvoj.

Najveća greška je, tvrde psiholozi, stidljivom detetu govoriti rečenice kao što su “prestani da crveniš” ili “opet se stidiš, prestani da me brukaš”. To će ga samo dodatno postideti, a ukoliko stalno to ponavljate shvatiće da je to njegova karakterna crta koju ne može da prevaziđe. Svaka preoštra reč pogoršava osećanje stidljivog deteta i utiče na njegovo samopouzdanje, pa izbegavajte kritike, ruganje, podrugljive ili ironične nazive. Nikada ga ne terajte da, na primer, recituje pred gostima niti da se eksponira, jer će tako samo biti još povučenije.

Stidljivost se najlakše prevazilazi svakodnevnim obavezama. Nemojte sve raditi umesto dece. Primereno uzrastu podstičite ih da skupljaju igračke, kažu “dobar dan” komšijama, slažu svoje stvari, sami postave i rasklone sto posle jela… Podstičite dete da se što više druži s vršnjacima, naučite ga da priđe grupi dece u parku i pita može li sa njima da se igra. Čak i ako ga odbiju, to će mnogo značiti za njegovo samopoudzanje, jer činjenica da je napravilo prvi kontakt uliće mu potrebnu hrabrost i odlučnost. Kada se igra sa drugom decom ne mešajte se u konflikte sve dok to nije neophodno.

Budite mu podrška, ali mu dozvolite da se samostalno izbori ako mu neko, na primer, uzme igračku. Prihvatite dete takvo kakvo jeste i nemojte stalno da mu zamerate na stidljivosti, čak iako vam to mnogo smeta. Nemojte da očekujete da će dete biti vaša kopija i da će rešavati stvari onako kako vi to radite. Dete mora da uspostavlja lične, posebne odnose sa drugarima u kojima će se samo snalaziti. Podstaknite dečje samopouzdanje tako što ćete mu dozvoljavati samostalne odluke i podsticati izražavanje emocija. Dete ima pravo i da se ljuti i da bude besno. Podstičite polemisanje i dozvolite detetu kada ste ljuti na njega da vam objasni svoje ponašanje. Nikada ga nemojte kažnjavati zato što je reklo šta misli.

Pohvale treba da budu konkretne. Nemojte da kažete “baš si dobar” nego pohvalite neku situaciju, recite, na primer, “divno si to obojio” ili “odlično si sredio sobu”. Odlična “terapija” za stidiljvo dete je i kućni ljubimac, kažu stručnjaci, jer se sa životinjom dete uči da nekome pruži pažnju, da ima obaveze i vezuje se za još nekog osim za roditelje.

Kada razgovarate insistirajte na kontaktu očima, jer to jača samopouzdanje, tvrde stručnjaci. Naučite dete da započne i završi razgovor, objasnite kako treba da priča sa vršnjacima, kako sa nepoznatom decom i odraslima. Filip Zimbardo, renomirani stručnjak za dečju stidljivost tvrdi da je za stidljivu decu odličan kontakt sa mlađim mališanima. Sa njima im je lakše, što vremenom pomaže da prevaziđu stidljivost. Takođe, druženje “jedan na jedan” podstiče samopouzdanje.

To znači da organizujete da se, na primer, van vrtića dete druži sa najboljim drugarom. Ako imate još dece ne dopuštajte im da ometaju druženje. Ipak, istraživanja pokazuju da su deca koja imaju braću ili sestre manje stidljiva nego jedinci.