Kako se nositi sa bolom?
Spontani pobačaj je bolno stanje za svaku ženu bez obzira na to da li već ima dete ili ne. Ovo se nažalost često dešava, a ukolko ste i vi jedna od njih, sigurno osećate veliku tugu. To je sasvim normalno, jer o gubitku bebe niste ni razmišljale. Neke žene lakše prebrode spontani pobačaj, dok druge dožive ”nervni slom”. Kako biste vratile emocije u normalu, obično je potrebno više vremena, nego što je to potrebno za fizičko zarastanje rane. Zato dozvolite sebi da tugujete, jer će vam to brže pomoći da prihvatite stanje u kojem ste se našli. Trebalo bi da potražite i stučnu pomoć, ukoliko depresija traje duže od šest meseci.
Šta možete da osećate posle pobačaja?
Javlja se lavina osećanja poput otupelosti, neverice, besa, krivice, tuge, depresije i poteškoće sa koncentracijom. Čak i ako je trudnoća prekinuta veoma rano, osećaj vezanosti između majke i njenog deteta uvek je veoma jaka. Neke žene čak doživljavaju fizičke simptome zbog svog emotivnog stresa. Ovi simptomi uključuju: umor, nesanicu, teškoće sa koncentracijom, gubitak apetita i česte epizode plakanja. Hormonske promene koje se dešavaju nakon pobačaja mogu pojačati ove simptome.
Koje vrste spontanog pobačaja postoje?
Kroz koje faze žena prolazi?
Žalost: Šta mogu da očekujem?
Proces žalost i tugovanja obuhvata tri koraka:
Korak 1: Odbijanje
“Zašto se ovo dogodilo baš meni, uzimala sam sve vitanime i radila po uputstvu ginekologa ”
Korak 2: Bes / Krivica / Depresija
“Zašto ja? Uvek sam želela bebu i baš meni da se desi ovo, to nije fer. Sada osećam veliku tugu, veću nego ikada. ”
Korak 3: Prihvatanje
“Moram da se nosim sa tim, nisam jedina koja je ovo doživela. I druge žene su prošle kroz ovo, možda bi trebalo da se posavetujem sa nekim.”
Za svaki od ova tri koraka, mora da prođe duži vremenski period. Postoje neočekivani i ponekad očekivani okidači koji dovode do zastoja između ovih koraka. Potencijalni okidači uključuju: rođenje bebe u vašoj blizini, vaša nova trudnoća, nepromišljeni komentari komšija ili prijatelja, praznici i porodična okupljanja.
Kako da preživim gubitak?
Prvenstveno poštujte vaše potrebe i dajte jasno do znanja svima da vas ne podsećaju na to, jer ste tužni i recite im da će vremenom rane početi da zarastaju. Dok prolazite kroz teško razdoblje slodobno kažite ukućanima ili prijateljima:
” Želim da ovo dopre do vas”. Otvoreno tražite razumevanje, udobnost i podršku.
– Potražite podršku i od partnera, jer ne morate kroz ovo da prolazite sami.
– Priuštite sebi vremena koliko želite da biste preboleli gubitak bebe.
Kako tuguju žene, a kako muškarci?
Generalno žene odmah ispoljavaju svoju tugu i bol zbog gubitka bebe i više traže podršku od drugih ljudi. Muškarci mogu da se usmere na druge poslove ili hobi. Često ostaju duže na poslu kako ne bi razmišljali o tome što se desilo, a često ne žele da pričaju na tu temu.
Veza između trudnice i bebe koja raste u njoj je jedinstvena. Žena počinje da se vezuje za bebu od trenutka kada joj test potvrdi da je trudna. Otac počinje da razvija emocije, onog momenta kada čuje ili vidi fizičke znake, kao što je ultrazvučna slika ili kada oseti bebin udarac. Ipak, pravo vezivanje muškarci tek razvijaju onog momenta kada se beba rodi. To je jedan od razloga razlog zašto su muškarci manje utučeni kada dođe do spontanog pobačaja u ranoj trudnoći. Ove razlike mogu da izazovu nesuglasice u vašoj vezi.
Kako da pomognete vašoj vezi ili braku da preživi?
– Poštujte međusobna osećanja i potrebe.
– Podelite svoja razmišljanja i emocije i pri tome neka vaša komunikacija bude što otvorenija
– Prihvatite različitosti i razgovarajte o tome kako se vi borite protiv depresije
Posle pobačaja imate pravo da:
Sada kada znate, da spontani pobačaj može da se dogodi svima, vaše je pravo da saznate zašto vam se to dogodilo.
– Tražite odgovore od ginekologa.
– Sami donesite odluku o tome šta želite da uradite sa svojim porodiljskom odećom. Drugi će možda pokušati da donose odluke umesto vas. Otvoreno kažite da o tome samo vi možete da odlučujete.
– Izbegavajte situacije za koje znate da će vas potresti.
Drage moje pisem u nadi da ce mi biti lakse i da ce nekome ko je bio u slicnoj situaciji biti lakse .Naime,moja prica je malo poduza,imam sina koga sam dobila 2015.godine (ziv,zdrav i veseo decak),10.meseci posle porodjaja (Jun 2016)zavrsila sam u bolnici zbog ciste na jajniku velicine oko 7cm u precniku ,naravno jajovod unisten,jajnik isto slede ,laporoskopija i odstranjivanje cele leve strane (jajnik I jajovod).Naravno u meni se javlja crv sumnje da li cu moci da rodim makar jos jedno ,I naravno vec u Novembru 2017 ostajem u drugom Stanju i dozivljavam sok,beba nije u materici tj ne vide je u stomaku (sumnja na vanmatericnu),odmah zatim dobijam unutrasnje krvarenje i hitno su me otvorili opet laporoskopski i beba je bila u materici ali se nije razvijala i zato je ostala previse mala da bi je videli,plakala sam mesecima i onda smo resili da u krajem maja 2018 pokusamo opet i sve je bilo super ,beba je bila dobro tog 12.Jula i juce nazalost na radovnoj kontroli po kojoj bi trebalo da budem vec 12 +2 sam saznala sta ustvari znaci missed ab.Nasoj bebi je srce stalo jos u 8.nedelji,bila je u meni nisam imala bolove ,niti krvarenje niti bilo sta ,otisla je necujno kao sto je I zaceta,odmah su me kiretirali tj opili su me i izvadili bebu ,srce mi je prepuklo od tuge Ali poenta ovog teksta je sledeca a to je da covek mora da nekad prozivi veliku bol da bi ga na kraju obasjala najveca sreca ,sada imam moja dva andjelcica na nebu i Znam,osecam da ce mi Bog kada bude doslo vreme podariti jos jedno dete i Znam da tamo negde postoji zapisano zasto je tako moralo biti,ja odustati necu ,boricu se ,verovacu i dalje ,bol ce uvek postojati ali i nada (NE ZABORAVITE TO)
🥺
Izgubili smo nasu tackicu u 11. nedelji… rutinski pregeld i samo su rekli da nema otkucaja ni pokreta.. missed… kiretaza.. kome ovaj covk prica? Pa mi smo ok bili do pre 5min? Proslo je preko mesec dana i nemadana da ja ne placem za nasim zeljenim andjelom… zenice, sve razumem… i jako boli… i ne treba nikada da prodje bol za nasim andjelima samo senadam da ce uz to doci sreca za bebe koje nam ulepsaju ovaj svet. Vasa M
I ja sam izgubila bebu isto kad i ti, tako da te pooootpuno razumem, i dobro znam taj bol, jos uvek je u meni. Jos gore mi je sad kad sam ponovo u drugom stanju, strah me ubija, bez obzira sto doktori porvrdjuju da je sve uredu, ja i dalje to prozivljavam, ne mogu da spavam, nervoza mi je Glavno ime, imam dvoje decice koji mnogo pate zbog mene,ali jednistavno ne mogu da izbacim tu nervozu iz sebe, i oni to znaju,kad me vise da imam napad placa sami se sklanjaju…Kako vreme odmice ,sve vise se mirim sa tim da moje bebice nema.Jedna starija gospodja mi je rekla da ce mi vreme nadoknaditi sve sto sam prozivela samo u divnom obliku. Zelim ti sve najbolje, budi jaka i sve ce proci, bori se do kraja i uspeces!😘
Moja prica…prvi put sam izgubila trojke nakon druge vto…posle 7 nedelja..trebalo mi je sest meseci da skupim hrabrosti i krenem na sl .vto..pozitivni rezultati, blizanci, decak i devojcica , sve do 19 nedelje kad sam iznenada prokrvarila …bila je ponoc , krenuli smo u bolnicu , zadrzali me 7 dana bez ikakvog pregleda , sem ultrz.krvarenje stalo , mi ne znamo sta se desilo, idem kuci…posle tri dana idemo za ns kod nase doktorke…odma bolnica , strogo lezanje, krevet podignut na gore, govorim sebi….lezacu ako treba , necu se pomeriti samo da sve bude ok ..medjutim nije bilo… grlic se skratio, prolabira vodenjak,tesim se sve je ok, izdrzacemo mi , nismo….posle 10 dana desava se…odlazim u toalet i vidim krv….rade mi ultrz.moja dva andjela su dobro, kuckaju sve je ok, medjutim krecu bolovi sve jaci i jaci..i tad shvatam da je kraj…moja bitka je izgubljena…nikad necu zaboraviti taj bol, taj osecaj , kao da su mi ih iz srca iscupali, bar da su me uspavali ne bi se secala nicega, donose mi dva andjela moja, prelepa , kakav sam ceo zivot zamisljala i zelela , ali suvise mali da bi preziveli…strasan bol , proslo je nedelju i po dana od toga ja jos uvek msl da je ruzan san…toliko borbe , zelje , radosti nestane za sekund…ostane samo tuga , bol.i praznina…kako ? zasto? ko to zna…mojih andjela vise nema…sad treba skupiti snagu za sl vto…i pobediti sve strahove..cas mislim mogu ja to, cas odustanem…rano je jos.
..mozda ce bol biti vremenom manja , nzm, znam da nikad moje andjele zaboraviti necu..
Mnogo me je potresla vasa prica 😓 od srca vam zelim da ne odustajete. Ja sam bebu izgubila u 9.mesecu pupcanik joj se obmotao dva puta oko vrata. Bila sam slomljena. I necete moci da ne brinete u sledecoj trudnoci to je prosto prirodno. Sad imam decka od 9.meseci i usla sam u 5.mesec sa curicom
Imala sam divnu trudnocu, nisam povracala nije mi bilo muka, nista mi se nije gadilo. Sve je bilo tako divno, al et to divno i sretno kazu ne traje dugo. Prije 5 dana puko mi je vodenjak sam od sebe u 5 mjesecu trudnoce, otisla sam u hitnu i rekli su da su male sanse da trudnoca uspije kao neka infekcija se pojavila. U toj minuti moj svijet se srusio moji planovi su propali. Ziva sam pola me nema, al opet sam jaka samo sam rekla sama sebi tako je moramo biti tako je Bog htio da moja mala beba gleda me s neba. I jedva cekam da se oporavim pa ako Bog da da radim na bebi ponovo. Nikad ne odustaj te.
Isti slucaj i kod mene prije 25 dana u 5.mjesecu puko mi vodenjak iz cista mira iscurila voda i beba nazalost nije mogla da prezivi😔😔😔 takodje nisam povracala u trudnoci sve normalno bilo jela pila kao da nisam trudna sve normalno, ali meni u srcu je pretesko….
Ja sam bebu izgubila u 5 mesecu, jednostavno vise nemam snage bukvalno ni da placem. gusi me, kako da pomognem sebi? Srce mi se raspalo na komade, a knedla u grlu boli uzas!T_TT_TT_TT_TT_TT_TT_TT_T:'(:'(
Zvezdana ja sam bebu izgubila u 37oj nedelji. Samo ko je to proziveo razume vasu bol. Nikada necu preboleti moju devojcicu. Posle 5 meseci sam ostala opet u drugom stanju i sad imam decaka od 3 ipo meseca. Volim ga beskrajno,ali ona ce uvek biti moja prva neprezaljena ljubav . Samo hrabro napred,ne dozvolite da vas to spreci da imate bebu. Ipak smo mi jaci pol.
To ce nas pratiti dok smo zive, bol ce uvek biti tu… Imam ja dvoje decice, oni su mi snaga za sve poteskoce kroz koje prolazim, ali ovo sto mi se desilo me je totalno dotuklo, psihicki sam veoma nestabilna. Borim se protiv toga mucno ali ne ide…😣
Evo mene ponovo,ali sa bebicom u stomaku, 10 nedelja<3... Jako teeezak i duuug period do dozvole da ponovo ostanem u drugom stanju. Nadam se da ce ovog puta sve biti uredu. Ne treba nikad odustati. Na kraju nas uvek doceka dobro. :)😘
Drago mi je zbog vas <3 moj deckic je naupunio 9 meseci a ja sam usla u 5.mesec ⤠cekamo devojcicu <3
par dana pred novu godinu saznam da nosim decaka… druga trudnoca, ispunjena svaka zelja… na pregledu sve u redu, i ako sam imala blage i ceste bolove, kaze dr beba je nisko, pritiska ti matericu… mislim se preterala sam sa dnevnim aktivnostima, i nosanjem deteta.. bolovi se sutradan nastavljaju, jaci, kontrakcijski, sa pojavom braon sekreta, al opet to prepisujem tim aktivnostima i vaginalnom pregledu.. sutradan se sve nastavlja i vec krece da me hvata strah… da nisam imala porodjaj iza sebe, pa da ne znam sta su kontrakcije, a ovako… odlazim u bolnicu, kazu sve u redu, beba super, cvrsto sam zatvorena, al vide da imam velike kontrakcije, i zadrzavaju me pod sumnjom da imam urinarnu infekciju. daju mi samo antibiotik za to.. bolovi se nastavljaju i preko noci i sutradan… babica dovodi dezurnog dr i on kaze da mi prikljuce tokolizu… uvece odjednom dobijem temperaturu, dobijem antibiotik jos jedan i nastavljam sa terapijom… odjednom 2 sata posle ponoci, 2 sata kako smo usli u novu godinu nije mi dobro, krecem da se tresem i povratim, i posle par minuta puca vodenjak… panika… babica mi skida tokolizu i vodi na pregled, vodenjak samo siklja, a ja vise nikakvih bolova nemam. tad vec prestaje sve i odjednom sam mirna, spremna na najgore.. dr me samo vaginalno pregleda, kaze da sam zatvorena i da ce ujutru doci da mi uradi uz, da ne ocekujem nista jer sam u 20oj nedelji, i da su tad sanse za bilo sta dobro minimalne, i da me do tad ostave na tokolizi.. ujutru se pojavljuje neka dr koja mi nikako ne uliva poverenje samom svojom pojavom, pita jel imam bolove, reko nemam, kaze ona ok, ostaje sve ovako, i dalje primate svu terapiju pa ce SUTRA doci profesorka da vam uradi uz. medjutim posle par sati prokrvarim i ta dr mi uradi uz i kaze da beba i dalje ima lepo vidljivu srcanu radnju, ali da me skidaju sa tokolize i da cekam tu prof da dodje sutra, ako u medjuvremenu ne dodje do prirodnog porodjaja. povremeno osecam bebine pokrete, mazim stomak, skrecem misli sa svega toga gledanjem slika i snimaka svog sina, pricanjem sa drugim devojkama u sobi.. prodje i 1.januar… ujutru se konacno pojavljuje ta prof, i idem na uz.. kaze ona ima i dalje srcana radnja, ali nema vise uopste plodove vode, ostaje samo da se ceka, ako ne krene samo za dva dana, videce sta ce dalje.. odlazim u sobu, smirena, otupela od svih emocija, nikakvih tegoba nemam, nastavljam sve normalno i potiskujem sve moguce emocije sto dublje u sebi.. pokrete sve redje i slabije osecam.. prodje i taj dan.. 3.januar, budim se i krecem do wc-a da se sredim.. krecem da piskim, kad osecam dole nesto, reko ugrusak sekreta se nakupio, malo se napnem da ispadne, medjutim nesto modro-ljubicasto izlazi iz mene.. krece ogroman strah i panika! derem se, zovem babicu da dodje.. ona pogleda i kaze pocelo je, opusti se.. kako pocelo?! kako nesto moze da pocne kad ne osecam nista?!! nikakve tegobe, nikakva kontrakcija ili nagon za bilo cim?! sta sad?! dolazi neki dr, lici na kasapina, pregleda me, kaze samo je pupcanik ispao, beba jos nije krenula, otvorena sam samo 2 prsta, cekaj krenuce samo. opet cekam! ne znam vise sta! dokle to mucenje?! ako je krenulo, zavrsite vise sa tim molim vas!! posle nekog vremena, dolazi babica i kaze dosli dr da te pogledaju! dolazim u ambulantu, dvoje dr sede tamo.. ja koracam polako, rasirenih nogu jer iz mene i dalje visi pupcanik, a oni samo okrenuse glavu onako mucno kad su to videli. dr me pregleda i kaze odmah je vodite u salu. krece poplava emocija.. to je to, pocelo je, stvarno se desava i nema nazad.. dolazimo ispred sale i jedino sto sam razmisljala je to kako moram da se smirim, jer zelim da sve prodje kako treba! u sali su bile sve zene, i bile su predivne i svojim recima i ponasanjem su mi i pomogle da se skroz smirim. uspavale su me… budim se na hodniku, vidim jednu od njih i samo pitam da li je bilo nekih problema, ona kaze da nije i da sam bila odlicna… eto i moje babice odmah zatim i vracanja u sobu.. javljam svima da je sve proslo ok, mirnija nego ikad, sva osecanja su tamo negde, pomesana, zavucena pod neki tepih.. iscrpljenost i umor krecu da me savladavaju i okrenem se da spavam… a onda ugledam NJEGA- malog decaka, sa crnom kosicom, u beloj benkici, kako sedi u kolicima okrece se za mnom i odlazi.. odlazi u beli sneg i nestaje… sa tom slikom u glavi sam i zaspala… posle nekog vremena se budim, iscrpljena, gladna i zedna… ove devojke sto su bile sa mnom su bile predivne, sve su mi donosile i cinile da se osecam bolje, i zbog svega toga sam jos vise sve potiskivala, i pravila se da je sve ok, jer sam bila spremna na to… sestra mi kaze ako mi ujutru bude krvna slika u redu, pustice me kuci… medjutim sutradan ipak odluce da me ostave jos jedan dan.. i onda po prvi put za sve te dane, donesose onaj aparat za CTG u sobu da ne bi ove devojke sto su pred porodjajem isle u ambulantu.. sa prvim otkucajima srca koje sam cula sve mi se okrenulo.. samo sam krenula da placem.. kako je to divan zvuk! kako ce mi samo nedostajati! sredim se nekako… i taj dan prezivim… konacno dolazi 5.januar i dr na pregledu kaze da je sve u redu i da mogu kuci! konacno! idem svom detetu i muzu, idem iz svega ovoga, gde cu ostaviti sve emocije i zaboraviti na ceo ovaj ruzni dogadjaj, koji ne bih nikom pozelela, cim budem krocila kroz vrata bolnice.. medjutim… onda konacno grlim muza(bile su zabranjene posete zbog gripa, videla sam ga samo 2x na po 5min) i bura emocija krece iz nas da izbija… vozimo se kolima, ja citam otpusnu listu i placemo oboje! krece sve ono sto sam zadrzavala u sebi tih dana! odlazim odmah i do doma zdravlja kod moje dr, jer sam svakako imala taj dan zakazano kod nje, zena u neverici sta se desilo! nije joj jasno nista, ne zna sta da mi kaze… ja sedim i placem samo… dolazimo kuci… grlim sina svom snagom i zahvaljujem se bogu sto mi ga je podario! cak za to vreme dok sam bila u bolnici poceo je da se pusta po malo i da hoda sam(ima 16meseci)! ponos, sreca, tuga, bol… sve je prolazilo kroz mene u tom trenutku. kad vidim njega nasmejanog i blesavog, i muza koji mi daje puno podrske, imam snage! ali je tesko! mnogo tesko! cujemo za ovakve slucajeve, ali mislimo da se nama nikad tako nesto ne moze desiti.. i onda odjednom ko grom iz vedra neba… neverica… bol.. ogromna bol i praznina u telu i dusi.. dani prolaze, ja sam bolje, ali onda dolaze trenutci koji te podsete.. koji se desavaju svaki dan… tesko je.. tek kad dodjes kuci shvatis koliko je u stvari tesko! nemam potrebu ni za cim, ni za kim sem da sam sto vise sa svojim sinom i muzem! kaze buncam nocu ‘ne dirajte mi bebu, ne dam moju bebu, sve cu da vas pobijem’, ali ja se toga ne secam… vise ga ne sanjam, ali mi je i dalje ona njegova slika iz bolnice u glavi.. svaki dan! ne zelim nikad da zaboravim to andjeosko lepo lice i predivnu kosicu! borac moj, nije se dao do samog kraja, bio je jak i borio se! nikog ne krivim.. obdukcija ce pokazati sta je bio uzrocnik… desilo se ono sto je bog odredio… odveo ga je na neko bolje mesto… ja cu ga zauvek voleti i cuvati u srcu!
Imam osecaj da ova bol nikada nece proci.. tuga me svakim danom sve vise tisti.. na prvoj konttoli mi je doktor rekao da se plod ne razvija.. kao grom iz vedra neba.. odes sa nadom da ti kaze da je sve u redu i kada da dodjes na sledecu ko trolu.. tuga.. ovo sam zelela celog zivota i molim boha da sto pre ostabem u drugom stanju! Drage buduce majke budite jake i placite kad god osetite potrebu za tim!
Puno mi je lakse kad vidim da mnogo zenica prolazi isto sto i ja u 12 nedelji dobijem jako krvarenje i spontani naravno da stvari budu jos gore ovo mi se desava na putu na 40 km pre beograda zovemo hitnu pomoc koja me vozi u zemunsku bolnicu kiretaza u lokalnoj uzas…zivot nije sekund zivot je delic sekunde pre te sekunde smo se smejali u kolima sve je bilo u redu dva dana pre puta ultrazvuk super jedino sto sam cekala rezultate hromozoma doktror kaze da najverovatnije nije nesto bilo u redu sa hromozomima a ja krivim sebe zasto sam krenula na put da verovatno to truckanje mi je isteralo bebu…placem depresivna sam jer osecam da sam kriva dok mi svi kazu da je bolje sto se desilo u 12 nego kasnije u 5 ili 6 mesecu trudnoce jer ako nije bio dobar embrion i u kasnijoj fazi moze doce do pobacaja…u svakom pogledu ja nemogu da se dignem…jedino mi kerkica od 4 i po godina da svetlosti da izagjem iz ovog tunela!
Ja sam imala pobačaj u 24.nedelji trudnoće. Bol, onaj razarajući koj lomi i ostavlja pustoš u duši, ne može se ni sa čim meriti. Čovek se fizički oporavi, ali psihički nikad ne bude isti. I kada pomislim da sam dobro, da sam konačno stabilna, desi se neki okidač koji pokrene lavinu-sažaljivi pogled rođaka, trudne žene na ulici, bebe u kolicima…Razmišljam kakav bi naš dečak bio, kakve bi mu bile oči, na koga bi ličio, kako bi se osmehivao….Kada se pobačaj desio, videla sam mu samo nožicu, malu, ružičastu…Bio je uvijen u zeleni, bolnički čaršav i samo je ona izvirila. Ta slika mi se stalno vraća, i nikad neće nestati. Osećaj krivice, razmišljanje šta sam mogla drugačije da uradim, proganja i muči…
Nadam se da ću jednog dana moći da prihvatim to što se desilo i donekle oprostim sebi. Možda ću se onda vratiti među ljude i prestati da izbegavam svaka okupljanja i druženja. Možda…
Ja sam imala spontani u 21 nedelji trudnoce, dobila sam bolovo i ubro nakon toga mi je pukao vodenjak. To se dogodilo jutros i sada sam malo smirenija, ali ne mogu da poverujem u to sto mi se desilo. Doktor kaze da se beba lepo razvijala, ali da mi je materica bila jako mala i da je grcila bebu. Da li se jos nekome desilo slicni i ako jeste kako ste prosle kroz ovaj period?
Meni je doktor jos rekao da je steta sto se nije desilo ranije, ako je vec moralo da se desi. Lakse bih podnela i psihicki i fizicki
Čitam ove komentare i gušim se u svojoj tugi,besu,sažaljenju.Pre samo tri dana sam imala kiretažu u 6 nedelji trudnoće.Ista priča kao pre dve godine.Ja potpuno zdrava.Kazu dešava se to često.Obe kiretaže sa lokalnom anestezijom,užasno iskustvo,počela sam da plačem na ginekološkom stolu i molim dragog Boga da se što pre završi.A doktor mi kaže da se sve radi sa zadovoljstvom:'(prokleti missed ab.Razmišljam Bože nikome da se ovo ne desi.Danas mi starija ćerka od deset godina kaze,mama nemoj da si tužna imaš nas dve☺
Čitam ove komentare i gušim se u svojoj tugi,besu,sažaljenju.Pre samo tri dana sam imala kiretažu u 6 nedelji trudnoće.Ista priča kao pre dve godine.Ja potpuno zdrava.Kazu dešava se to često.Obe kiretaže sa lokalnom anestezijom,užasno iskustvo,počela sam da plačem na ginekološkom stolu i molim dragog Boga da se što pre završi.A doktor mi kaže da se sve radi sa zadovoljstvom:'(prokleti missed ab.Razmišljam Bože nikome da se ovo ne desi.Danas mi starija ćerka od deset godina kaze,mama nemoj da si tužna imaš nas dve☺
Veoma bolno i tesko iskustvo,nesto sto ne bih pozelela ni najgorem neprijatelju.Zelela sam bebu dugo i kad sam saznala da sam trudna moja sreca je trajala nekoliko dana.Imala sam spontani u sestoj nedelji.Tuga je bila neopisiva,srecom imam divnog muza i ne znam kako bih prezivela bez njegove podrske.Posto je posle toga sa mnom sve bilo ok vec posle tri meseca sam ostala trudna ponovo,trudnoca divna bez i jednog jedinog problema.Rodila sam predivnog sina koga obozavam!Prodju sada dani,nedelje i meseci da se ne setim tog pobacaja,ali kad se setim budem jako tuzna zbog te izgubljene bebice.Zato sam “ubedila” sebe da to i nije bila prava trudnoca da se bebica nije ni formirala da srculence nije kucalo…lakse mi je da mislim tako…
Imala sam sva dva spontana pobacaja na pocetku trudnoce. To je zaista traumaticni iskustvo. Moj savet je da samo pozitivni stavovi i vreme leci sve. Ja evo sad sam u devetom mesecu trudnoce, presrecna sam sto beba moze da stigne svakog casa ali i danas se zapitam sta bi bilo kad bi bilo…
Stvarno ne razumem ove idiote sto zeni koja je imala abortus daju minuse. Pecinski ljudi…
Savetovala bih zenama koje imaju ovih problema da obavezno odrade test na trombofiliju. imam 32 godine I imala sam 5 spontanih pobacaja , svi nalazi do sada su bili u redu osim sto se sad ispostavilo da mi je pozitivan tets PAI na trombofiliju . SRECNO SVIMA
Imala sam abortus (namjerni spontani) pre skoro mesec dana i sad svaki dan razmisljam o toj bebi, racunam u kojoj bi nedelji sad bila trudnoca i neznam sta da kazem djeci zasto nemamo bebu.
Inace to mi je bila cetvrta trudnoca a prva koju sam prekinula. Iz ove tri imam dve curice i jednog decaka.
Kad vide bebu negde stalno pitaju zasto mi nemamo bebu a mi neznamo sta da im kazemo na to pitanje samo neodredjeno odgovaramo netreba nam. Nismo im rekli da smo imali i sklonili bebu u 6 nedelji trudnoce.
Uzasno se osecam i ako znam da je to za sad bilo jedino resenje i da vise dece necemo imati. Ne zelim jos jednom kroz sve ovo proci. Posle abortusa sam plakala stalno (kad djeca nisu tu) nedelju dana i jedino sam se malo smirivala u njihovom prisustvu sa jakim lekovima za smirenje jer netrebaju oni da pate zbog nase greske i neopreza.
Ako je neko prosao kroz ovo nek mi se javi da znam jos nekoga s kom bih mogla podeliti svoju bol.
Draga,potpuno te razumem. Ja sam morala prekinuti trudnocu u 26 nedelji,jer je bebi otkrivena trizomija 13 patau sindrom. To mi je bila prva i jako zeljena bebica,ali smo se odlucili na prekid jer nismo mogli da dozvolimo da se muci a ne bi dugo ni pozivela….tesko je jako al guramo dalje i planiramo novu trudnocu al sa dozom straha,da nam se ne ponovi isto.
Drage žene, samo vi znate kako vam je. Ja se nadam da će vremenom manje da vas boli. ?:'(
slučajno minus… oseca se velika tuga i krivica u tekstu. .. nadam se da ce te brzo preci preko svega i nastaviti život tamo gde ste stali …. najbitnije zbog dece