Kada počinjemo da ličimo na naše roditelje

Vasji i meni je šest nedelja od kako se poznajemo i navikavamo jedna na drugu. Moram da priznam da nije teško zahvaljujući upravo njoj – još nije pokazala svoj težak karakter. 
 

Stignem ja i da odspavam, i da je gledam, i da pričam sa njom; počeh i da joj čitam i da joj uzvraćam troduplo na svaki osmeh – a ima ih, verujte, često. Nekoliko puta se naglas nasmejala, a to je još nešto na šta se topim kod nje. Stignemo nas dve svašta, tako da naša konverzacija protiče, neću reći odlično, ali vrlo dobro.
 

Zaljubila sam se u nju. Na porođaju sam očekivala bebicu u raznim nekim bojama i histeričan plač, ali ona je bila idealna: crna kosa, tamna put, normalna boja i tek neki usputni kmez kako bi javila da je stigla. O porođaju zaista neću pisati, jer je za mene bilo ružno iskustvo koje, drage iskusne mame, još nisam zaboravila i neću zaboraviti (ovo kažem jer znam više vas koje tvrdite suprotno).
 

Ali, ono što je dodalo maksimalnu čar onom gore pomenutom idealnom miksu su moje usne na njoj. Tad na porođaju, i jedno vreme nakon, izgledale su kao da su našminkane – bukvalno!

Foto: Milica Savić Janković

Za tih nekoliko nedelja ispraksala sam se u onim rutinskim stvarima u vezi sa njom, oporavljala se i pratila svakodnevne promene kojima sam izložena od kada imam ćerku – kod obe. Sve vreme sam guglala svaku nepoznatu stvar, trudila se da budem u toku, ali nikad ta teorija ne može da te pripremi za život – počinjem da shvatam.
 

Više puta me je neka situacija podsetila na moju mamu koja me je, tad, smarala svojim razgovorima i predavanjima, a sva su bila obavijena višeslojnom brigom. Prvi put sam je se setila kada mala više nije imala redovnu stolicu i kada je zbog toga počeo stomačić da je muči, što je normalno kod beba koje sisaju, a to kasnije saznah. 
 

Počela sam da zapitkujem šta će da joj rade na tom pregledu, a supruga sam unapred pripremila da će on da je drži dok bude primala „bocu”, jer ja to neću podneti – tako je i bilo, a bilo je i mojih suza uz njene. Tu sam ukapirala da sam preplašena u vezi sa svim što počinje i završava se Vasjom – i opet sam se setila keve.
 

Trenutno teče kulminacija: nekoliko sati nakon vakcine, bebana se prehladila i sad mama noću skače sa kreveta i gleda u krevetac, a jauče svaki put kad joj je nos pun balaća. Pobogu, ponovim ja to tako više puta, pa ona ne zna ni gde je, a ne da podnese kašljucanje i pun nosić koji joj ne da ni da sisa kako treba, ni da spava! 
 

I tog momenta dok sam noću budna, dok gledam u krevetac, ljubim je, smirujem i koristim sva dozvoljena sredstva za pomoć, setim se maminih reči koje su tad bile izrazito naporne.
 

Dok sam bila na najvišem intezitetu buntovnosti, izričito sam odbijala da se uživim u priču o tome kako je ona bdila nada mnom, kako nije noću spavala, kako me je ljubila, nosila, brinula, kako ću ja to sigurno videti i osetiti kada postanem majka, ne smem ja to tako, zašto ja to radim tako, pa majka brine… Govorila sam sebi da nikad neću ličiti na nju, ni raditi ništa kao ona (kao da se bukvalno sve to može iskontrolisati).
 

Eto, sad me grize savest, priznajem javno, ali jedan deo moje buntovnosti nije nestao. Nikako ne bih volela da postanem klon svoje majke, a to ne bih poželela ni vama. Zašto?
 

Tek sam sad počela da kontam koliko sam, u stvari, „nesposobna” za more životnih situacija i većinu vremena nesamostalna. Za sve ambicije koje godinama skupljam i tek gradim to nikako ne bih smela biti. Nisam sama u ovom problemu, većina milenijalaca je upravo takva, i zato taj stav koji imamo moramo pretočiti u realnost i surovu praksu kojom komandujemo mi, a ne vučemo roditelje, odraze njihovog života i postupanja. To će sve uticati na ličnost mog (našeg) deteta.

Ja to tek počinjem da shvatam, a kako će da se završi (evo fuj fraze, oprostite) – vreme će da pokaže. 
 

Do narednog teksta, poljupci od Vasje i, date u razmišljanje, mame.