Kada čast prerasta u mito?

Osim da me prijatelji i poznanici, pa i familija, najviše pitaju mogu li se zamisliti s bebom, jesam li sve spremila, da li mi nešto nedostaje i s kim ću u porodilište, većinu najviše zanima koliko ćemo novca dati ginekologu?! Niko ne pita hoćemo li, već koliko, jer to se izgleda podrazumeva, pre ili posle porođaja sasvim je svejedno, ali to tako treba, to se očekuje, ma to tako mora, to svi rade!
 

Da se razumemo, nije da za to čujem prvi put. Novinarka sam, i neke od tih priča su i objavljene. Ipak, zbunjenja masovnošću pitanja počeh da guglam i nađoh po forumima raznorazne tarife koje navodno važe za porodilišta širom zemlje, pa i novosadsku ”Betaniju” u kojoj treba da se porodim. Ne verujući u neproverene priče s interneta pozvah sve znane koji su skoro postali roditelji.

„Mi nismo ništa dali sa prvim detetom, ali s drugim sigurno idemo na sigurno. Videla sam razliku”, reče mi drugarica koja ni najmanje nije razmažena. „Častili smo novcem ginekologa i babicu nakon porođaja. Odlično su se ophodili prema meni”, reče druga, dok drug, čija se žena porodila pre pola godina kaza da su dali „neki novac”, ali ih je doktorka „ispalila i nije se pojavila tokom porođaja”. 

Svi su oni, bar iz mog ugla, dobro prošli, bebe i mame su zdrave i u roku od dva, tri dana su izašli iz porodilišta.S druge strane, jednako beše onih koji rekoše da ništa novca nisu dali nikome, ni pre ni posle porođaja, niti im je ko to bilo otvoreno, bilo indirektno tražio, i da su prezadovoljni ophođenjem, ljubaznošću i stručnošću osoblja u porodilištu.

Što se mene tiče, da neko od lekara otvoreno traži novac zaista ne mogu da razumem, kako što ne mogu da razumem i da ne ukaže medicinsku pomoć onome kome je potrebna. Ali, donekle mogu da shvatim ako prihvate novac od novopečenih roditelja, koji ih nakon porođaja „časte” uporno im gurajući novčanice u džep. Pa niko nije gadljiv na pare, posebno što plate nisu sjajne ni specijalistima, koji su u znanje uložili toliko godina truda. Ipak, možda nije za poređenje, ali mislim da bi mi bilo skroz bezveze ako bih kao novinarka uzela novac od osobe kojoj je bila potrebna pomoć, a ja joj pomogla objektivno napisanim člankom ili ljudskom pričom.
 

Možda grešim jer se do sada nisam porađala, ali zaista u porodilištu ne očekujem neki poseban tretman. Svesna sam da mora da boli. Bolelo je apsolutno sve koje su se porađale. Sigurno je da se žena oseća sigurnije ako joj je na porođaju lekar koji joj je vodio trudnoću, s kojim se već upoznala i dobro zna njeno stanje, koji je tokom napona savetuje i „sredi” tati da ubrzo vidi bebu. To je, kako mi rekoše, ono za šta se daje novac.

Ne smatram da u porodilišu neko treba da mi masira krsta dok imam bolove ili drži tuš s toplom vodom da bi mi bilo lakše. Najviše bih volela da porođaj bude lak, pa mi bude potrebna samo babica. Ne očekujem da mi za to vreme blagim glasom govori „diši dušo”, ali ni da mi drsko kaže „šta se dereš kravo jedna”. Dolazim da se porodim s ciljem da beba i ja dobijemo adekvatnu medicinsku negu, a to što ću u porodilište nositi plastičnu času, podmetače za krevet, toalet papir i papir za dasku za wc šolju, već je stvar očajnog stanja u zemlji. Nadam se da ću tamo provesti svega nekoliko dana, a za tako kratak period mi valjda ništa neće biti.

Radmila i Zoran postaće roditelji za nekoliko dana

Za mene častiti lekara ne znači dati stotine evra. Pre bih rekla da je to skriveni, unapred ugovoreni mito, možda i neki strah porodilja i budućih očeva, uz opravdanje: „Jbg, to je Srbija!”, koji niti hoću, niti želim da prihvatim. Da li grešim saznaću verovatno do sledeće sedmice, i naravno o svom iskustvu iz porodilišta pisati već u sledećem blogu.