Go trudnički stomak na društvenim mrežama- prihvatljivo ili ne?
Nedavno smo suprug i ja zaključili da nemamo ni jednu zajedničku fotografiju sa mojim golim trudničkim stomakom u poodmakloj trudnoći, a ni u vreme rane takođe, i zapitali smo se, onako šaljivo, koliko bi ta fotografija na fejsbuku imala lajkova…
Od tada intezivno razmišljam o fotografijama naših golih stomaka i pitam se prelazi li svaka u pomodarstvo ili je prosto izraz čiste i ogromne sreće koju želimo da podelimo i sa sajber prijateljima?
Baš tih dana su poznate ličnosti počele javno da čestitaju na blizanačkoj trudnoći poznatog muzičkog para Bijonse i Džej Zija, a vrlo brzo nakon toga izašle su njene profi fotografije u poodmakloj trudnoći koje je objavila na svom sajtu beyonce.com. Nedugo potom, obelodanjena je i trudnoća advokatice Amal Alamudin Kluni, ali nagih tudničkih fotografija još uvek nema nigde…
Instagram je pun fotografija budućih mama koje sa ponosom pokazuju svoje gole stomake i decu u trenutku podoja, sad već i u trenutku rađanja, a stručnjaci i laici samo ”štancaju” svoje teme koje se, naravno, odnose na to da li su takve fotografije degutantne ili, pak, prirodne i istovremeno umetničke. Ja ću se osvrnuti na fotografije nagih trudničkih stomaka.
Više puta sam sa svojim prijateljicama i koleginicama razgovarala na ovu temu i moram priznati da je stanje, što se tiče njih, gotovo kristalno jasno – društvene mreže ipak nisu za to. Ja nešto moram da konstatujem na glas i da pitam: ako možemo da fotografišemo ono što upravo jedemo, da se fotografišemo na mestu gde se trenutno nalazimo, da prikažemo kako se osećamo i slično, zašto onda naš go stomak ne bi mogao isto tu negde da se provuče i lepo da stane?
Sve je to neko jednom negde započeo, a onda i nastavio, a pionirka ovog puta je Demi Mur. Poza „a la Demi Mur” postala je poznata, sada već, davne 1991. godine naslovnom stranom američkog magazina Vanity Fair, kada se Murova fotografisala u poodmakloj trudnoći sa ćerkom Skaut iz braka sa Brusom Vilisom. To je bila svojevrsna revolucija, jer je žensko telo bilo za sve, samo ne za takvu vrstu ”skrnavljenja”. Bez obzira na to, budućim pokolenjima ostale su fotografije koje je načinio čuveni fotograf Ani Libovic.
Jedan deo javnosti je fotografije posmatrao kao takozvanu umetničku slobodu – i tu zastajem na čas. Kako ne biste mislili da sam licemerka, moram da naglasim i podebljam da ja obožavam Fejsbuk, da sam izuzetno aktivna na ovoj društvenoj mreži i nešto manje, ali slično, na Instagramu; volim da prikazujem šta radim, gde sam, šta sam naučila, šta propustila, šta mi se sviđa, šta osuđujem i slično, a fotografije o kojima govorim u tekstu zaista jednim delom vidim kao umetničke, kao izraz hrabrosti i kao nešto što često ume da pređe granice privatnosti, a ako mene pitate – ne bi trebalo.
Na isti način na koji sam toliko aktivna na društvenim mrežama, tako imam i po koji trudnički selfi, ali u garderobi. Smatram da je to dovoljno za moje potrebe. Dakle, ja sam za sve vrste takvih fotografija, ali uz mogućost jednog malog dela zadržavanja za sebe – ipak bi, kao što rekoh, nešto trebalo ostati intimno.
Žensko telo je za mene izuzetna lepota i golotinja zaista može da sadrži izrazitu umetnost na fotografiji – zato mrzim površnost! Uopšte nije bitno da li žena ima višak kilograma ili je nešto više mršava, da li ima celulit ili ožiljak negde – ona ima prednost u odnosu na mušku golotinju koja je, po mom mišljenju, oskrnavljena više u odnosu na žensku. Koliko god pokušavali da u isti koš degutantnosti stave nas i muškarce, za mene je to nemoguće.
I, naravno, na kraju ta hrabrost o kojoj govorim. Neko ima petlju, neko ne, ali bitno je isto tako da ta ”petlja ne bude upetljana” u pomodarstvo.
Inače, Vasja i ja smo pobedonosno zajedno ušetale u deveti mesec, stomak raste, spušta se i dodatno usporava mamu u svakodnevnim aktivnostima. Strah i nesigurnost od tog dana koji je vrlo blizu ne jenjava, ali o tome ćemo u nekom narednom tekstu. Sad se spremam za ”bebeći šoping” i ta aktivnost mi unosi dodatnu razdraganost.
Poljubac, drage moje!
Podelite sa nama vaše mišljenje.
O autorki
Komentari (0)