Finalno odbrojavanje
Euforija i frka oko Nove godine su mi ok. I sam svojevoljno pristajem na praznično raspoloženje. Uz sve dileme u vezi sa ”najluđom noći”, dugo vremena sam bio pošteđen pitanja: ”Kuda za doček?”. Godinama sam radio kao DJ i jedinu nepoznanicu koju sam imao u vezi sa dočekom bila je iznos honorara, mada sam i to rešavao vrlo brzo i jednostavno. Uvek sam se ozbiljno spremao za posao i sa kolegom dogovarao tajming nastupanja, prvu pesmu posle ponoći…
Ovo je treća Nova godina koju čekam kao roditelj, prva kao tata dva dečaka. Ne mogu ni da kažem da li mi nedostaju dileme i osećaj koji sam naveo u prethodnim redovima. Sada mi sve to deluje beskonačno daleko. Uhvatio sam sebe kako tridesetprvog decembra gledam kakav je televizijski program i da razmišljam hoću li uspeti dočekati ponoć. Ovo što pišem nije kukanje ili nostalgija za nekim prošlim vremenima ili bilo šta slično, samo „glasno razmišljanje”.
Za veče dočeka Viktor je bio okupiran u svom trouglu: klopa, grčevi i punjenje pelena (slično kao i svih prethodnih šezdesetak dana života). Mi smo glasno puštali dečije i manje dečije pesme. Trenutno osmišljavanje koreografije uz dečije pesmice i totalno glupiranje Luku vrlo zabavljaju. Iskreno, i sam uživam u tome. Posebno u delu kada smišljam aranžmane za dečije klasike. Tako moji ukućani mogu da čuju kako ja zamišljam da bi Zvonko Bogdan otpevao „Razbole se lisica” ili kako bi Love Huntersi pevali „Mama Kukunka i tata Taranta”. Specijal je kada u ska ritmu pevam „Išli smo u Afriku”. Svo glupiranje, pevanje i igranje se završilo do nešto posle 21h. Luka je pola sata pre toga postao jako pospan i onda po pravilu „kezav”, tako da se nismo trudili da bude budan duže nego inače.
Anin pravi izbor filma pomogao mi je ostanem budan. Društvo sa Robert De Nirom i En Hatavej su mi zadržali pažnju do pola sata pre isteka dvehiljadepetnaeste. Intezitet detonacija je tada dostigao nivo iskrcavanja na Normandiju. Komšiluk je demonstrirao svoje paravojne sposobnosti na uštrb civilizacijskih normi.
Stigla je Nova godina.
Ani sam poželeo snage, Luki da se više razumemo u Novoj godini i da u potpunosti savladamo nošu, Viktoru da prvo prođu grčevi i da prohoda do sledećeg dočeka. Sebi sam poželeo strpljenja.
Legao sam u prvih pola sata 2016. godine. Nisam odmah zaspao, „notifikacija” iz Lukinih pelena me je naterala da ga presvučem. Prva aktivnost u Novoj godini je bila zamena pelena.
Već oko šest sati ujutru Luka je počeo da mi se penje po glavi, da mi čačka nos i nešto priča. Pitao sam ga kada ćemo nas dvojica na neku valjanu svirku? Možda na Partibrejkerse ili na neki fanki ritam. Nešto mi je rekao ali ga nisam razumeo. Sigurno se slaže. U narednih pet minuta već smo bili u redovnom ritmu: grejanje mleka, bebi TV, noša…
PS: Sve najbolje u 2016. Želim Vam snage i strpljenja.
O autoru
Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rock n roll-a skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka napunio je dve godine 8. novembra, a Viktor se rodio pet dana pre Lukinog drugog rođendana.
Komentari (0)