Dva predivna meseca s bebom

Danas su tačno dva meseca od Miluškinog rođenja, dana koji nam je zauvek promenio život i učinio ga zahtevnijim, ali i ispunjenijim i lepšim. Ona raste i sazreva, a mi upoznajemo nju, ljude oko nas i ponajviše sebe. 

Prebrodili smo prve brige, naučili kada je beba dovoljno, a kada previše obučena, bili neispavani i imali podočnjake do poda, od nošenja nas boleli zglobovi ili smo ostajali ukočeni jer u početku nismo smeli da se pomerimo u krevetu onih dana kada je spavala sa nama. Više ne skačemo od ručka čim čujemo da se meškolji u krevetcu ili počne da plače. Testirali smo i shvatili da taj plač, osim kad je gladna, obično ne traje duže od pola minuta.

Sada bude smešno kad se setim kako sam kao pomahnitala u devetom mesecu trudnoće po avgustovskoj vrućini peglala sve redom, od posteljine do portikle. Shvatili smo i da nismo loši roditelji ako u sred noći kad zaplače pomislimo: ”Ajde bebo moooolim te prestani da plačeš i nastavi da spavaš”, pošto nam je tada i duša umorna, ali ipak ustajemo jer za bebu, iako na prvi pogled izgledalo drugačije, noćno ustajanje nije teško. Bili smo i ostali ”polupani”, pa smo se u 15 sati setili da Miluška u 15.30 ima zakazan ultra-zvuk kukova, iako smo prethodni dan razgovarali o tome, a na dan pregleda celo jutro imali osećaj da još nešto treba da obavimo. Važnije nam je što je na pregledu sve bilo u redu.

Prvi dan nakon izlaska iz porodilišta smo imali goste, Miluškin 11. dan smo bili napolju, sekli smo joj nokte, dozvoljavamo gostima da je uzmu u naručje, putovali smo i gradskim prevozom i vozom i autobusom. Nije se razbolela bez kapice u stanu, niti se ošugala iako je ne kupamo baš svako veče. Psa nismo izbacili na ulicu kada se rodila, a na opšte zgranjavanje okoline dozvoljavamo mu da uđe u sobu u kojoj spava.

Njoj nismo svezali crveni končić oko ruke, beli luk joj ne stoji uz uzglavlje, moje drugarice dolaze da je vide čak iako imaju menstruaciju. Za sada ne planiramo njeno krštenje, učićemo je tradiciji i običajima, i pravoslavnim i katoličkim, jer u bliskoj familiji ima i jedne i druge, ali iako nas okolina pritiska, mišljenja smo da će sama kad malo poraste odlučiti da li želi da se krsti ili ne.

A za ova dva meseca ona je prestala da se plaši svojih ruku, jer se po rođenju prepadala svaki put kad ih pri buđenju raširi.

Malo se udebelila, pa su joj se napravili valjuščići oko butina i oko zglobova. Rupice na rukama ispod prstiju još uvek nema, ali su joj porasli obrazi i ima mali podbradak. Neravnomerno joj je opala ona prva kosica, pa sada na potiljku ima ”liniju koja spaja uši” tek probile svetle kose. Ojačala je, glavicu gotovo da sve vreme sama drži, zna ozbiljno da počupa ili da me tokom podoja šutne nogicama u stomak, ali se užasno nervira kada je okrenemo na stomak, pa pokušava da se izdiže i pomera.

Postala je prava maza i sada uveče najviše voli da zaspi kada je držim u naručju dok je okrenutu ka meni, duboko dišem i svoj obraz blago trljam uz njenu kosu. Više tokom dana ne plače na svaka dva sata da je gladna, ponekad prođu i četiri dok ne jede, a prestala je i noću često da se budi, pa se već nekoliko puta dešavalo da prespava celu noć. Obožavamo da je gledamo dok spava, jer ponekad uzdahne ”ko matora”, i sudeći prema pomeranju usana, najčešće sanja da jede. Sada smo malo zabrinuti jer nije kakila već četiri dana, ali pedijatar kaže da nema razloga za brigu s obzirom da isključivo sisa. Raspoložena je i po ceo dan prducka 🙂

Zoran mi je nedavno rekao da je ljubomoran na vreme koje provodim s njom, s obzirom da on mora da radi. Verujem mu. Trenutno ne mogu da zamislim da se od bebe odvojim na duže od nekoliko sati, iako smatram da decu ne treba sputavati i da je sasvim normalno da je ne baš ovu, ali već narednu zimu ostavimo na nekoliko dana kod moje majke ili Zoranovih roditelja. Zato sada sa njom uživamo u svakom trenutku i nisam baš sigurna da li je počela da nam prepoznaje lica kad se približimo ili samo čuje glasove i oseća miris, ali kada nam se nakon buđenja nasmeje, apsolutno nas obara s nogu i ne znamo kakav bi zijan u budućnosti morala da napravi, a da joj ne oprostimo.