Često se danas kao dijagnoza, usled poremećaja testa intolerancije glikoze (OGTT) ili vrednosti glikoliziranog hemoglobina (HbA1C) od 5,4 do 5,7%, pominje insulinska rezistencija.
Foto: Freepik
Da li je svaki poremećaj glikoregulacije insulinska rezistencija? „Insulinska rezistencija je kada ćelije u mišićima, masti i jetri ne reaguju dobro na insulin i ne mogu da koriste glukozu iz krvi za energiju. Da bi to nadoknadio, pankreas proizvodi više insulina. Vremenom nivo šećera u krvi raste”, objašnjava za N1 mr sc. med. dr Veroslava Stanković, dijetolog.
Ona kaže da je insulinska rezistencija sindrom, i da bi se postavila dijagnoza potrebno je da ima makar 3 od sledećih simptoma:
- Obim struka preko 102 cm kod muškaraca i 88 cm kod žena
- Očitavanja krvnog pritiska od 130/80 mm Hg ili više
- Nivo glukoze natašte preko 5,6 mmol/l
- Nivo triglicerida natašte preko 1,7mmol/l
- Nivo HDL holesterola ispod 1,03 mmol/l kod muškaraca i 1,3 mmol/l kod žena
- Mrlje tamne na baršunastoj koži koje se nazivaju acanthosis nigricans.
Faktori rizika i uzroci insulinske rezistencije
„Gojaznost, posebno abdominalna; neaktivan način života; dijeta bogata ugljenim hidratima; gestacijski dijabetes; zdravstvena stanja kao što su nealkoholna masna bolest jetre i sindrom policističnih jajnika; porodična istorija dijabetesa; pušenje; starost – verovatnije je posle 45 (mada sa današnjim načinom života prava insulinska rezistencija može da se javi i u dečeijem uzrastu), hormonski poremećaji kao što su Cushingov sindrom i akromegalija; lekovi kao što su steroidi, antipsihotici i lekovi za HIV; problemi sa spavanjem kao što je apneja”, navodi faktore rizika dr Stanković.
Foto: Freepik
Dodaje da svaka insulinska rezistencija, ukoliko se ne leči promenom načina života (ishrana, fizička aktivnost, ostavljanje cigareta) može da dovede do dijabetesa tip 2, kada jedina dijagnostička procedura može da bude tromesečni hemoglobin čija je vrednost 5,7-6,4 odsto, i vrednosti prve jutarnje glikemije veće od 5,6 mmol/l.
Gde onda svrstavamo promene u OGTT testu, kada je prva glikemija u granicama normale, onda dolazi do skoka glikemije i insulina u 30`, 60` i 90`, ali se često i ne vraća na referentne vresnosti u 120` od unosa glukoze, a ne postoje ostali simptomi?
„Možemo slobodno da kažemo da je to poremećaj metabolizma glukoze, koji tokom vremena sigurno dovodi do insulinske rezistencije. Početak je obično uslovljen stresom i načinom života. Hormon stresa kortizol je hiperglikemik tj. dovodi do povećanja glikemije, zato nam se u stresnim situacijama pije voda, suva su usta…, ako još tada, opet kao odgovor na stres, uzmemo nešto slatko (čokoladu, bombonu ili alkohol) dolazi do naglog skoka glikemije, sledstveno skoka insulina i onda hipoglikemije kada glad dovodi do povećanog unosa hrane. Tada ulazimo u začarani krug”, ističe sagovornica.
Ona kaže da zbog stresa dolazi do porasta krvnog pritiska, gojaznosti (kortizolski stomak) i svih posledica gojaznosti.
„Na kraju da zaključimo: insulinska rezistencija je sindrom sa nekoliko simptoma, a promene vrednosti glikemije su u početku promene u metabolizmu glukoze.”
„Terapija je promena načina života: ravnoteža u ishrani, fizička aktivnost, osam sati sna, ostavljanje cigareta i nalaženje razloga za smeh”, savetuje dr Veroslava Stanković.
Izvor: N1
Komentari (0)