Biće vremena za traženje krivca, za proteste, štrajkove, dizanje glasa, menjanje sistema i mi ćemo vas u tome uvek podržati. Ali danas ste jako potrebni deci. Zato vas molimo da uprkos svemu budete tu za njih.
Ovo su smernice iz priručnika „Psihološke krizne intervencije u obrazovno-vaspitnim ustanovama”, koji je izdalo Ministarstvo prosvete u saradnji sa Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju (GIZ) i uz podršku i pomoć Društva psihologa Srbije.
Foto: Tamara Urošević / N1
ZA OSNOVNE ŠKOLE:
Kako pomoći deci u osnovnoj školi?
- Pokažite svoja osećanja. Time će vaši učenici dobiti „dozvolu” da iskažu sopstvena osećanja
- Razgovarajte sa njima o tome šta se dogodilo
- Podstičite ih da napišu ili nacrtaju ono što ih muči. Ako ne žele, ne moraju da vam pokažu svoj sastav ili crtež
- Uvažite njihova opravdanja (da nisu spremni da odgovaraju, da nisu dovoljno skoncentrisani) posebno u prvim nedeljama posle teških događaja
- Pustite ih da u razredu sede kako žele, nikako ih nemojte razmeštati u tom periodu »Neka u vama vide osobu koja će ih zaštiti i pružiti im sigurnost
- Nemojte ispitivati i ocenjivati neposredno nakon kriznog događaja – svakako ne u prvim nedeljama posle događaja.
ZAPAMTITE
Učenicima NEĆE pomoći:
- Izbegavanje razgovora o događaju
- Prećutkivanje bitnih i primerenih informacija
- Ponašanje kao da se ništa nije dogodilo
- Požurivanje oporavka (verbalno ili postupcima)
- Potiskivanje vaših osećanja i reakcija.
Foto: Canva
ZA SREDNjE ŠKOLE: Kako pomoći mladima?
- Jasno recite učenicima da je sasvim normalno da imaju različite emocionalne reakcije na sve ono što se dogodilo. Informišite ih o uobičajenim reakcijama ljudi na tragične događaje, o tome da ne bi trebalo da umanjuju ili skrivaju svoje emocije, da je korisno da o njima govore, iako je i to bolno
- Pokažite svoja osećanja. Tako će učenici uvideti da ih razumete i da im dajete „dozvolu” da i oni izraze svoja osećanja
- Neka učenici u vama vide osobu koja će ih zaštititi i pružiti im sigurnost
- Dozvolite im da iskažu onoliko bola koliko su spremni da podele sa vama
- Dopustite im da iskažu jaka osećanja (npr. bes, gorčinu) i pokažite puno razumevanja za sve što osećaju
- Ohrabrite ih da govore o svojim osećanjima sa prijateljima, roditeljima, da postavljaju pitanja i razreše sopstvene nedoumice
- Uvažite njihova opravdanja – ako nisu spremni da odgovaraju, posebno u prvim nedeljama posle kriznih događaja
- Nemojte učenike ispitivati i ocenjivati neposredno posle teških događaja, svakako ne u prvim nedeljama nakon događaja
- Dajte učenicima vremena da ovladaju događajima. Prihvatite njihovu potrebu da o svemu tome razgovaraju, pitaju i to koliko oni sami žele.
- Primećeno je da posle ovakvih razgovora učenici mogu da se vrate redovnom praćenju nastave, dok, u protivnom, mogu biti veoma dekoncentrisani, uzbuđeni i nemirni.
- Podstičite ih da iskažu svoja osećanja tako što će napisati ili nacrtati ono što ih muči. Ako ne žele, ne moraju to da vam pokažu
- Budite fleksibilni tokom nastave, ali se trudite da održite određeni stepen uobičajenog rada.
ZAPAMTITE
Mladima NEĆE pomoći
- Izbegavanje razgovora o događaju
- Ponašanje kao da se ništa nije dogodilo
- Potiskivanje Vaših emocija i reakcija
- Prećutkivanje bitnih i primerenih informacija
- Korišćenje filozofskih, religioznih ili sentimentalnih primedbi
- Moralisanje, osuđivanje
- Potcenjivanje neke ideje ili osećanja ili bilo kog postavljenog pitanja
- Požurivanje oporavka – verbalno ili postupcima.
Šta još možete da učinite?
- Organizujte grupne vršnjačke razgovore na ovu temu sa psihologom i pedagogom škole
- Podstaknite saosećanje dece sa nemilim događajem uz poruku da uvek možemo da pronađemo rešenje za sve probleme koje ih tište samo ali je važno da o problemima otvoreno razgovaramo. Da za ovakve postupke ne postoji opravdanje i da nasilje nikada nije rešenje.
- Pokažite saosećanje prema svim učesnicima ovog događaja. Ne spekulišite. Ne navodite šta biste vi uradili onome na koga ste besni. Potrežite pomoć ako vas ovo u velikoj meri uznemirava i ne možete pribrano da razgovarate sa decom.
- Organizujte roditeljski sastanak sa psihologom i pedagogom škole i otvoreno razgovorajte sa roditeljima o dečijim osećanjima, znacima koje deca ispoljavaju kad ne žele otvoreno da kažu šta ih muči, pozovite roditelje na saradnju sa školom za dobrobit svih učenika.
- Insistirajte da škola ima obezbeđenje i da se vodi računa o tome šta učenici unose u školu
- Potrebno je da svi mnogo više brinemo o svom mentalnom zdravlju i mentalnom zdravlju naše dece pa u dogovoru sa kolegama osmislite način za dostupnu psihološku podršku učenicima. To mogu da budu i edukovane vršnjačke grupe u školi – učenici viših razreda mogu da pružaju podršku drugim učenicima nakon obuke.
- Ne zatvarajte oči pred problemima dece. Uvek reagujte na svaki vid nasilja, ali i zanemarivanja i povređena osećanja dece.
- Kada prođe neko vreme, ujedinite se, stavite na papir sve što vas muči i što vam otežava rad, dajte konkretne predloge za izmene zakona, propisa, pravila. Istupite zajedno za promenu sistema obrazovanja i svi ćemo stati uz vas. Obrazovanje nam je svima važno i ne smemo da dozvolimo da tonemo zajedno sa školama i dalje od dna.
Pročitajte još i:
SMERNICE ZA RODITELJE – Kako da razgovaramo sa decom o pucnjavi u školi >>>
