Smatram da je jako važno da ovoj temi, kao i bilo kojoj drugoj kada je u pitanju vaspitanje dece ne priđemo sa osudom. U svom dugogodišnjem radu sa decom još nisam srela roditelja koji ne voli svoje dete i koji namerno radi stvari koje bi dete povredile. Najveće greške i emocionalne povrede napravimo iz želje da budemo dobri roditelji, ali sa svojih ličnih mesta koje nismo proradili, kao i nedostatka edukacije na ovu temu.
Foto: privatna arhiva
Fizičko kažnjavanje dece je nažalost nešto što je u našoj kulturi ukorenjeno od davnina i mislim da smo mi sada prve generacije koje počinju da edukacijom stvari menjaju na bolje. Većina nas je rasla tako da su batine bile potpuno legitimna i uobičajena stvar, kada god uradimo nešto što „nije dobro”.
Vreme kada smo u vrtićima i školama, ali i kod kuće stajali u ćošku kada nešto pogrešimo ali i bili fizički kažnjavani je nešto što nam je svima poznato. Ovo je danas sve manje prisutno i sve više se govori o pravima deteta, ali i zdravom emocionalnom razvoju. Međutim, ono što je moj utisak da se roditelji danas ne snalaze najbolje u tome, ne znaju još uvek šta su alternative starim načinima vaspitanja i vrlo često iz toga posegnu za onim što je njima poznato, a to su batine.
Treba da razmišljamo malo dalje i zapitamo se u kakvu će osobu dete razviti
„Vaspitne” mere u vidu fizičkog kažnjavanja nanose dugoročne posledice i emocionalne povrede našoj deci. I to je nešto što odavno već znamo. Jako je važno da pogledamo malo dalje od ovog trenutka sada, kada nam je važno samo da nas dete posluša. Naš zadatak kao roditelja je da gledamo dugoročno, kako će naši postupci danas uticati na to:
- U kakvu će se osobu naše dete razviti sutra?
- Kakvu će sliku razviti o sebi?
- Da li će se osećati vredno?
- Da li će se osećati voljeno?
- Kako će se osećati povodom sebe kada nešto pogreši?
- Da li će njoj/njemu biti u redu da sutra takođe dobije batine kada negde ”pogreši”?
Batine = fizičko nasilje
Jako je važno da decu učimo da su batine nasilje. Koliko god da imaš godina. Da nisu dopustive ni kod kuće, ni u školi, ni od vršnjaka. Da ne sme da ih trpi i da isto tako ne sme da udari drugog. Da to što mu se možda ne dopada kako se neko od drugara ponaša, ne znači da sme da ga udari. Jako je važno o ovome govoriti stalno.
A, šta se desi kada mi uvedemo batine kao „normalu” u svojoj kući?
Time hteli mi to ili ne, učimo dete tome da je fizičko kažnjavanje sasvim legitiman način rešavanja problema. Da je sasvim u redu da ga neko sutra udari, a isto tako da i ono udari drugog. Ovo nije put kojim želimo da idemo.
Emocionalni razvoj deteta
Što se tiče emocionalnog razvoja deteta, kada koristimo batine kao ”vaspitnu” metodu, mi ćemo vrlo verovatno dobiti poslušnost ovog trenutka, ali sa emocionalnim posledicama.
Ta poslušnost neće doći iz razumevanja, učenja i usvajanja onoga kako treba postupati i zašto (što vaspitanje treba da bude). Poslušnost će doći iz straha, stida i želje da bude prihvaćeno od strane roditelja. Ovim dete sve više narušava sliku o sebi kao o osobi koja je vredna i ovo je teren za mnoge emocionalne probleme u odraslom dobu.
Kako da približimo roditeljima da izbace batine iz vaspitanja i šta je alternativa?
Ljubav i granice
Postoje dve komponente koje su potrebne deci od roditelja za zdrav emocionalni razvoj. To su ljubav i granice. Oba su podjednako bitna. Granice detetu jasno govore šta sme, šta ne sme, daju mu okvir, predvidljiost i sigurnost.
Granice moraju da postoje, neophodne su. Kada roditelj jasno i dosledno postavlja granice i pravila, dete se oseća bezbedno i vođeno. I to je zapravo autoritet. Kada mama ili tata nešto kažu – to tako bude. Dosledno, svaki put. Ukoliko je nešto zabranjeno, to mora biti svaki put. Tamo gde su granice propustljive i dete ih lako pređe, možemo očekivati gubitak saradnje i sve češće napore deteta da te granice pređe, jer zna da nismo dosledni.
Razgovarajmo sa decom
Na prvom mestu moramo sa sobom biti jasni koja su pravila kojima ćemo se voditi u vaspitanju. Šta ćemo dopustiti, šta nećemo i zašto. Zatim je na nama zadatak da te granice sa decom komuniciramo vrlo jasno, dosledno, ali na način koji će da poštuje biće koje je ispred nas. Razgovarajmo sa decom. Provodimo vreme sa njima, gde ćemo posvećeno graditi odnos poverenja iz kog će dete sarađivati. Ovde nema mesta batinama.
Dovoljno je da deci ne radimo ono što ne bismo radili supružnicima, prijateljima, kolegama. Ukoliko ne bismo udarili bilo koju odraslu osobu oko nas, zaustavimo se i sledeći put kada krenemo da udarimo svoje dete.
O autorki:
- Senka Simonović, dipl. psiholog i psihoterapeut-transakcioni analitičar sa nacionalnim sertifikatom za psihoterapiju
- Doktorant medicinskog fakulteta u Kragujevcu
- Edukovala se iz različitih psihoterapijskih pravaca- Transakciona analiza-iz koje poseduje nacionalni sertifikat za psihoterapiju, Geštalt i REBT/KBT psihoterapija dece i adolescenata
- Radno iskustvo sticala je u Kliničkom centru-na Klinici za psihijatriju, u Domu zdravlja Kragujevac- radeći sa decom u okviru Razvojnog savetovališta gde je sticala iskustvo u radu sa svim vrstama psiholoških smetnji kod dece, zatim u okviru svoje privatne psihoterapijske prakse u kojoj je od 2015.godine
- U svom profesionalnom radu posvećena je psihoterapijskom i psihodijagnostičkom radu sa decom i adolescentima, sa najvećim fokusom na psihoterapiju adolescenta koji imaju psihijatrijsko-psihološke probleme
Komentari (0)