Beba je najveća psihoterapija na svetu
Pre dve nedelje mi je preminuo otac. Iako sam znala da je veoma bolestan i bila svesna da će se to pre ili kasnije dogoditi, sigurno bih sve mnogo teže podnela da nije bilo Miluške. Nije bilo lako ni najmanje, pa da ne bi bio mračan obećani blog prošle sedmice nisam ni napisala, zbog čega vam se ipak izvinjavam. Zato sada nastavljam.
Moja majka, a Zoranova tašta je otišla, a mi smo ostali da se sami snalazimo sa bebom i mogu vam reći da sam ponosna koliko dobro funkcionišemo. Tačno se zna u koje vreme su podoji, kada se radi, kada se rasprema stan, kada sprema ručak, a kada šeta pas. Unapred ugovaramo kada nam dolaze gosti, a kada mi negde idemo. Sve sam isplanirala, napravila raspored, toga se striktno držimo i plan ništa ne remeti.
Još bi bilo sjajno kada bi to bila istina.
Naš život vam je, iskreno, sada raspad sistema. Nije nam loše, naprotiv, uživamo u njemu, ali tu se, što bi u mom selu rekli, ne zna časni krst. Jedno je sigurno, beba je primarna, njoj smo podređeni, a sve ostalo radimo kad stignemo, ako stignemo. Stan se rasprema kampanjski, a hrana priprema brzinski (to ne znači da jedemo brzu hranu). Muž na posao trči, a ja mu fenom sušim košulju jer sam je oprala u poslednjem momentu, pošto nije stigla na red od pelena i bebine odeće.
Prema preporuci drugarice, koja ima dvogodišnjeg sina, koristimo pamučne pelene.
Dugo sam razmišljala o tome i shvatila da ne mogu da zamislim da nosim nepromočive higijenske uloške najmanje godinu dana, ma koliko ih često menjala, pa mi je samim tim i nezamislivo da beba bude u jednokratnim pelenama sve dok ne nauči da traži nošu. S druge strane, rekla bih i da su pamučne pelene zdravije, bebi su udobne, koža diše i nema iritacija. Jednokratne pelene koristimo samo ponekad noću i kad idemo napolje ili kod nekoga u goste, ali to dosta utiče i na svakodnevnu rutinu, koju, kao što rekoh, baš i nemamo.
Ustajemo otprilike oko pola devet, nakon što Miluška jede.
Zoran šeta psa i kupuje namirnice za taj dan, a ja se nadam da beba neće mnogo plakati kada je spustim na krevet, jer smo je, ranije ste čitali „pokvarili i navadili na ruke”, i da ću stići da prikupim barem malo informacija za istraživački tekst koji pišem.
Kasnije dok doručkujemo ona malo zakunja, jer sam je ipak prethodno morala ljuljati (ne žalim se, ti trenuci su diiiiiivni i ne bih ih ni za šta menjala). Tada se navodno razletim da raspremim stan, ali baš u tom trenutku nekako moram da vidim ima li šta novo od vesti ili na društvenim mrežana, i umesto da spavam kad beba spava ili uradim nešto korisno, ja se kao svaki zavisnik od interneta još od doba „Krstarice” zakucam dva sata ispred kompjutera besciljno skrolujući po tajmlajnu.
Kada se trgnem u nameri da operem tonu sudova i spremim nešto za ručak za naredna dva dana, eto ti moje majke koja zove pitajući kad je beba jela, koliko je porasla, da li joj je omanjalo neko odelce, „joooj babina duša jedva čekam da je opet vidim”, i tako dalje. Srećom, Zoran za to vreme okači novu turu veša ili usisa uz moju molbu iskazanu u pravom zlatiborskom stilu (jasno je da mora biti jasno i glasno i da mužu rođenom i odraslom u mirnoj Vojvodini zvuči kao naređenje).
Kada on ode na posao eto meni zabave.
Nakon ispiranja Miluškine kake, pa ubacivanja pelena u mašinu, peglanja i slaganja isprekidanih njenim plačem, ponovnim presvlačenjem i podojem, Đangovim skakanjem i cviljenjem kraj vrata pošto mu se opet ide napolje, nema mi druge nego da je zamotam u „hug bug” maramu, jer je umetnost ubaciti kolica u lift iz ’71, i da idemo.
Usput zaboravim da ponesem smeće, pa se vraćam, uz to mi pet puta spadne torba s ramena, a pas baš u tom trenutku ima neopisivu želju da se pobije s komšijinim maltezerom (nikako ne voli te male bele pse), pa me vuče i borba s njim je prava teretana.
Zato nikako ne treba da čudi kako se za mesec dana s mene istopilo 14 trudničkih kilograma.
U marami beba srećom zaspi, pa kad se vratimo na brzinu uspevam da napišem koju vest za portal na kome radim, a dok se ne probudi, još uvek noseći je onako zamotrljanu u maramu, vreme koristim za raspremanje kuhinje ili brisanje prašine, koju na 10. spratu i u blizini prometne ulice kao da neko namerno svaki dan baca po policama, televizoru, stočiću.
Treba, takođe, raspremiti i policu s bebinom odećom. U želji da moja cura bar po jednom obuče svaki komad praktično nove odeće koju je nasledila, svakodnevno sve rasturim i da više uopšte ne znam gde stoje benkice, gde štramplice s kratkim, a gde s dugim rukavima, gde su pantalonice, a gde bodiji. Zato kada se Zoran vrati s posla nastupa moj odmor, on preuzima brigu o bebi, ljulja je, peva joj, presvlači joj pelene, a ja se pretvaram isključivo u „mamu hranu”.
Suština je da nakon svih tih obaveza i ne možete baš mnogo vidno da tugujete.
Bol potisnete od drugih, ali od bebe ne možete. Na sahranu svog oca nisam išla, jer je sahranjen u jednom zlatiborskom selu gde je rođen i gde je kasnije živeo. Zaključili smo da je Miluška mala za tako dalek put i veliku razliku u temperaturi i nadmorskoj visini. Familija se plašila i da bi mi sve to bilo suviše stresno i da bih mogla da izgubim mleko.
Zato sam napisala oproštajni govor koji je Zoran pročitao na sahrani. Taj dan Miluška je ceo dan preplakala. Koliko god sam se trudila da ne razmišljam o ocu, o pogrebu i tome što nisam tamo, sigurno je da sam ceo dan bila napeta i uznemirena, a Miluška je prvi i do sada jedini put plakala ceo dan. Od osam ujutru kada se probudila, do jedan posle ponoći spavala je svega tri puta po desetak minuta i jednom 45 minuta. Sve ostalo vreme je praktično vrištala, nisam znala kako da je smirim. Ljuljanje, pevanje, kupanje, presvlačenje… ništa osim podoja nije bilo od pomoći.
Nekoliko puta se toliko zacenula od plača da je sva skoro pomodrela, a ja bila prestravljena da će da se uguši. Srećom, većinu dana mi je drugarica bila tu, pa se trudila da smiri i mene i bebu. Da li ju je nešto bolelo, ili je samo osećala to što sam se loše osećala, ne znam, ali je već sutra njeno ponašanje bilo uobičajeno.
Narednih dana beba se pretvorila u pravi lek, melem za dušu, sve ono što, sigurna sam, nijedan psihijatar ne bi mogao da postigne.
Zanemarila sam i prljave sudove, i veš, i prašinu, dani su bili sunčani i savršeni za šetnju. S bebom u marami i psom na povocu hodala sam koliko nisam prethodnih skoro dva meseca. I bilo je zaista lepo. Ne znam da li sam ikada primila više umilih pogleda ljudi, koji su gledali čas u psa, čas u bebu, a potom s blagim osmehom i u mene.
Prvo su nas zaustavile tri bake oduševljene kako je fino smeštena u marami „kao da je u stomaku”, potom trudnica koja se raspitivala gde sam je kupila. Mnogi su pitali koliko je beba stara i mazili je po rukicama, tepali joj. Isto su radili i poznanici i kolege koje sam sretala i osim „primi moje saučešće” pričali smo samo o lepim stvarima. Na kraju šetnje, dan bi ulepšala i štrudla s makom, kupljena na tezgi ispred Srpskog narodnog pozorišta na nekom mini sajmu domaće radinosti.
Sada, 13 dana nakon očeve smrti, mnogo mi je drago što mi se ispunila želja da dočeka da se porodim, ali mi je neizmerno žao što nije stigao da uživo upozna Milušku. Znam da je u bolnici u natkasni držao njene slike i pokazivao ih svima koji su dolazili da ga obiđu. Ipak, poslednje što mi je rekao, kada sam pred porođaj išla da ga posetim, bilo je: „Videćemo se”, pa se nadam da ipak može odnekle da nas vidi.
O autorki
Radmila Leovac je novosadska novinarka i strastvena Užičanka. Ona i njen muž Zoran čekaju svoju prvu bebu, devojčicu Milušku. Ovo je Radina priča.
Komentari (0)