Beba ima pasoš!

Kad se rodila naša mala zvezdica, svi smo razmišljali o veoma važnim predstojećim izazovima, kao što je poznavanje nekoliko stranih jezika i mešavina četiri različite kulture. U euforiji smo, nekako, zaboravili da se zabrinemo za predstojeće administrativne i birokratske izazove, a njih i te kako ima, bar kad je u pitanju beba rodjena na teritoriji Francuske od roditelja iz Srbije i Dominikanske republike.

Naravno, ona je 2 dana nakon rodjenja prijavljena u opštini Monpelje i dobila je odmah izvod iz matične knjige rodjenih. I naravno, odmah smo započeli proceduru da je prijavimo u našim državama, sa željom da što pre dobije i pasoš. I onda, kao u priči: ”ne leži vraže”.

Pozvala sam ambasadu Srbije u Parizu, da bi mi odmah pojasnili kako od momenta prijavljivanja do konačnog dobijanja pasoša može da prođe i do 6 meseci, ili eventualno da mogu da dobijem putni list kad je prijavim  i da sa tim dokumentom odletim direktno u Srbiju i tamo izvadim pasoš. Ali, kad su čuli da ne možemo da dodjemo oba roditelja da je prijavimo (mora lično da se dođe) rekli su mi da to nikako neće ići i da sačekam da mi se muž vrati u Francusku pa da dodjemo. Odustasmo mi tako od Srbije, tj odložismo Srbiju, a prvo poluvreme nije ni počelo (to moj tata voli da koristi sportske termine kad su životne situacije u pitanju, pa i ja na njega..)

Konzulatu Dominkanske republike predali smo sve što je neophodno za prijavu. Nisu tražili da dodjemo lično sve smo poslali poštom. Kažu neki prijatelji relativno brzo to ide, mi raspoloženi. I opet, ne leži vraže. Predali smo sve krajem avgusta, nije bilo nikakvog javljanja sa njihove strane a već je bio došao kraj oktobra. A ja pravim planove da sa malenom putujem u Santo Domingo početkom decembra!

Vratimo se opet Srbiji. Tražili smo neke veze (kaže moj muž mi smo kao Haićani ništa ne može da se završi ako nemaš neku vezu), to nešto nije išlo, i pošto sam uspela da ih ubedim telefonom da dodjem samo ja da je prijavim, uz pismenu izjavu mog muža da se slaže da dobije srpsko državljanstvo, sednemo nas dve u voz, onaj brzi te-že-ve i pravac Pariz.

Beba od dva i po meseca vozom 800km severno u Pariz, u avanturu zvanu prijava za srpsko državljanstvo. Putovanje je proslo veoma dobro, putovale smo prvom klasom, pošto ona ima kartu enfant+ sa kojom imamo značajne popuste pa prva klasa izadje i manje nego druga (zato nije ni čudo što je inače bilo puno dece I senior, valjda zbog tih povlastica). I u metrou je bilo ok. Srpska ambasada se nalazi nedaleko od Trijumfalne kapije, pa je od železničke stanice Gare de Lyon trebalo promeniti 2 metroa, plus onda nekih 15ak minuta pešačenja (gde nas je sačekao neki protest ispred neke druge ambasade). Nismo imale kolica, pošto to ne znam kako bih izvela, nego sam, kao pravi iskusni putnici je nosila u marami (a imala je i skafander, jer je u tom trenutku u Parizu bilo značajno hladnije nego u Monpeljeu).

Kad smo stigle u ambasadu, pustili su nas da udjemo iako nije bilo predvidjeno da tada primaju klijente, ali pošto sam nas ja najavila nije bilo problema. Konzulka je jedna veoma simpatična mlada dama, kojoj se malecka opasno svidela.

Predala sam dokumenta, referent je zavodio, sve je išlo kako treba, kad je došao i rekao da moraju da odbiju naš dosije! Ja u šoku! Kako da nas odbiju? Pa donele smo sve moguće papire koje traže, prešle 800 km, samo što nisam počela da plačem od očaja situacije. Konzulka me gleda tugaljivo, ne zna šta bi mi rekla, i ne zna kako da me vrati. Ali, navodno, pošto dete ima dva prezimena (jedno od oca jedno od majke, kako je to običaj u latinoameričkim zemljama, što su im Španci ostavili) ona ne može da dobije srpsko državljanstvo nego moramo da izaberemo jedno prezime. Ja znam da sam čitala zakon i sećam se da mi je jedino kao začkoljica bilo to što se ne može imati više od tri reči u ličnom imenu, ali ona i nema. Deo koji se odnosi na nju tačno glasi: ”Prezime deteta određuju roditelji prema prezimenu jednog ili oba roditelja. ” (clan 345 Porodičnog zakona). Sad, zakon ko zakon, dvosmislen i drugačije ga razumela ja drugačije konzulka. Kaže ona ovo ”oba roditelja” odnosi se na situaciju kada su roditelji venčani i imaju isto prezime. Mi jesmo venčani ali nemamo isto prezime, ali za mene ”oba roditelja” i znači jedno od jednog drugo od drugog. Predložila sam da zovemo konzulat u Madridu, Buenos Airesu ili Havani pa da pitamo njih, ipak se češće susreću sa ovakvim slučajevima. Valjda jer joj je bilo žao da nas pošalje kući 800km na jug bez završenog posla, mlada konzulka setila se da postoji drugi zakon, po kome ako dam izjavu da insistiram da moj dosije, uprkos njihovom upozorenju da nije ispravan, bude primljen, oni moraju da ga prime i pošalju u Srbiju u moju matičnu opštinu pa tamo videćemo šta će biti. Medjutim, putni list, dokument koji omogućava da se jednom ode u Srbiju bez pasoša, i tamo izvadi pasoš, koji obično daju kad je u pitanju prijava novorođenčeta, nismo dobile, jer su bili ubeđeni da će je odbiti za državljanstvo.

U vreme kad smo se odlučili da idemo u Pariz u ambasadu Srbije, aktivirali su se Dominikanci i ona je konačno dobila prevod izvoda iz knjige rođenih koji je poslat u Santo Domingo da se tamo legalizuje i da bude upisana u knjige državljana. Ipak, prevod koji smo čekali dva meseca bio je pogrešan, pošto su za moju profesiju umesto istraživač preveli nešto što bi na našem bilo kao tragač. Pa ja od naučnika ispadoh Indijana Džouns valjda.

Desetak dana kasnije, na isti dan, moj tata je bio u opštini i dali su mu izvod iz matične knjige rođenih i dokmenta o državljanstvu za malenu, a mom mužu su javili da je upisana u knjige državljana Dominikanske republike. Jednog dana nije imala državljanstvo, a već sutradan imala je dva!

Procedura za srpski pasoš bila je malo zahtevnija, jer trebalo bi ići u Pariz pri podnošenju zahteva sa njom, da je slikaju, a onda se mora i lično podići pasoš. To je dosta komplikovano, a konzul Dominikanske republike uveravao nas je da će njihov pasoš sada dobiti za 10 dana.

Sledeća briga bila je, kako će da sa njihovim pasošem dođe u Srbiju kad tako treba viza. Onda sam se konsultovala sa ambasadom Srbije na Kubi: konzulka, ćerka jednog poznatog glumca, jako je detaljno objasnila proceduru za vizu ili za putni list (kako sada ima državljanstvo može da dobije i putni list). Druga opcija je da joj izvadimo američku vizu, ili sa rezidencijom EU od nedavno je to dovoljno za ulazak u Srbiju za nosioce pasoša kojima inače treba viza. Konačno, dobila sam informaciju iz MUP-a da sa dominikanskim pasošem i uverenjem o državljanstvu može da udje u Srbiju.

Za dominikanski pasoš trebalo je da pošaljem ček za plaćanje takse i njene slike. Pozvala sam konzula da pitam o pravilima za sliku, i dobila odgovor da je to obična slika za pasoš kao u Francuskoj. Tako smo i uradile.

Ali, ne leži vraže (koliko puta ću upotrebiti ovu simpatičnu frazu iz narodnih pripovetki?).  Dan pred praznik posvećen primirju u Prvom svetskom ratu, koji je neradan dan, zove me neki nepoznat broj, žena mi se obraća na španskom (koji razumem po malo, ali ne briljiram) i objašnjava kako je ona Dominikanka, i kako joj je konzul dao moj broj jer ona sutra nosi slike svojih sinova, pošto su pravila za slike izmenjena i ni naša slika ne valja. Šta?!? Treba slika sa belom pozadinom, a naše, francuske, imaju sivu pozadinu. A bitno je da slike stignu dan posle praznika u podne jer tada ide diplomatska pošta. Ako ne moraćemo da čekamo dodatnih dve nedelje.

Ovde u Francuskoj niko ne radi za praznik. Naravno, ni fotograf. Dakle ništa od toga. Moramo da idemo za Marsej! Zvala sam kuminog momka da iznajmimo kola (ovde postoji super jeftina varijanta za iznajmljivanje kola ne od agencije nego od privatnih lica, super sigurno je, pošto sve ide preko aplikacije, auto se slika pri preuzimanju, dobija se osiguranje, ugovor, sve je potpuno legalno) i da idemo u Marsej! Našla sam na internenu fotografa blizu konzulata da obavimo to slikanje tamo (trebalo im je sat vremena da urade sliku za bebu, pošto nemaju specijalnu sediljčicu koja omogućuje da glavica bude prava, nego sam morala ja da je držim). Uspeli smo da do podne odnesemo slike, da popričamo sa konzulom i da se do 2 vratimo u Monpelje jer je David imao sastanak tada.

Naravno da nismo čekali 10 dana za pasoš, već tri nedelje! Zvala sam svakog petka da pitam šta se dešava. I svaki put samo što nije.

I, konačno prošlog ponedeljka stigao je pasoš! O moje sreće! Odmah samo nam kupila kartu za Santo Domingo! Naravno, papreno je skupa bila, jer su praznici pred vratima a mi kupujemo kartu za 10 dana unapred samo. Ali vredi, toliko se radujem! Sledeće nedelje u ovo vreme, bićemo na Karibima!!!